Поново Срби и Руси раме уз раме: „Бесмртни пук” у Београду

Данка Радовановић
Било је то на брдовитом Балкану, ове 2016. године, 9. маја, на Дан победе над фашизмом. Акцију су најавили интернет-медији који нису равнодушни према исконским коренима свих наших победа и сваког нашег отпора непријатељу. Међу њима је била и „Руска реч”, иначе медијски партнер ове манифестације.

Прошле године сам имала срећу и част да са још неколико Срба учествујем у акцији Бесмртног пука у Москви, а ове године је иста таква акција организована и у Београду. Мој рођени брат и ја смо са поносом носили слику нашег прадеде Момчила Радовановића, командира вода Прве пролетерске дивизије Треће пролетерске крајишке бригаде, два пута рањеног у боју, награђеног орденом за храброст... И још увек живог и здравог!

А одмах уз нас, Никола Недељковић је носио урамљену фотографију свога прадеде – Милована Недељковића, артиљеријског потпоручника четничког покрета отпора који је лично познавао Дражу Михајловића. „Овде су већином потомци партизана, али ја сматрам да то није битно, јер, на крају крајева, сви смо ми Срби и треба да закопамо ратне секире бар поводом Дана Победе над фашизмом“, каже Никола.

 
1/2
 

Да, у Србији је идеја „Бесмртног пука” неминовно морала бити проширена. Обухватила је све који су се борили против злотвора и окупатора, тј. јунаке из свих наших ратова у двадесетом веку, укључујући и рат против НАТО пакта. Шта да радимо када смо на таквој ветрометини, да је ратовање за нас тако честа и уобичајена појава.

Многи нису знали да се ова акција организује, јер није најављена у државним медијима. Па ипак се око 2.000 људи окупило у Меморијалном комплексу ослободилаца Београда. „У почетку нисмо могли да се снађемо”, каже Раушан (Ружа) из Казахстана. Она је Дан Победе дочекала у иностранству, тј. у Србији. За одржавање „Бесмртног пука“ у Београду сазнала је преко интернета. „Нисмо знали где је окупљање све док нисмо видели девојку са руском заставом... Дошла сам због очувања сећања на јунаке рата. Код нас је Дан Победе велики празник...“, прича Раушан уз благи осмех. Са задовољством је дозволила да фотографишем њу и њену симпатичну дечицу.

 
1/5
 

Мора се признати да су организатори заиста на све мислили. Увећали су и урамили све слике ратних хероја које су им на време послате (а рок за слање је био 6. мај), свима су нам поделили георгијевске траке и беџеве „Бесмртног пука”, а војни оркестар је на самом почетку одсвирао српску и руску химну. „Организација није била баш лака, имали смо малих потешкоћа, али учесника би било много више, само да је било више медијски публиковано. Максимално смо се потрудили, надам се да ће ово једном постати традиција“, каже Ненад Симоновић из центра „Руски експрес“.

 
1/3
 

Са великим натписом „Бесмртни пук - Србија“ на челу, поворка је кренула од Новог гробља Булеваром Краља Александра, а затим Балканском и Улицом краљице Наталије до Руског дома. Над нама су се вијориле заставе Русије, Србије и „Бесмртног пука“. Преко озвучења су пуштане руске војне песме, али Срби се на звучнике нису много обазирали. Групица мало грлатијих Срба певала је српске партизанске песме и надјачавала и звучнике и Рускиње које су певале уз њих. Понекад би неко од Срба громогласно започео „Вставай, страна огромная“ или „Расцветали яблони и груши“, а остали би прихватили, али за то време је на другом крају колоне неки други грлати глас већ започињао нову песму. И тако певајући руске и српске песме, а највише „Каћушу“, ишли смо лаганим и свечаним кораком улицама Београда. Раме уз раме Срби и Руси, као и наши дедови и прадедови када су ослобађали Београд. Пролазници и туристи су нам махали, људи су нас поздрављали са прозора, а ми смо им одговарали гласним „Ура!“

Борба за слободу не познаје границе

Празнично расположење делили су и млади и стари, људи различитог узраста и статуса. Било је пуно деце. Симпатична Рускињица са две плетенице, у сукњици и са војничком капом на глави непрестано је брбљала са малим Русом, обученим у војничку униформу. Носили су фотографије својих прадедова и несташно се смешкали. Поред деце у колицима, украшеним георгијевским тракама, корачали су стари људи, подигнуте главе и исправљених леђа. Био је ту и један дека са бициклом, и бака која је једва ходала – сви су они стојички издржали до краја. И сви су дошли са истим циљем: да одају почаст својим ближњима, браниоцима Отаџбине.

„Мој отац је дао живот, усташе су га заклале '42. године у Лици у Хрватској, а моја мајка је остала са деветоро деце... Ја сам неизмерно усхићена што борба против фашизма још увек постоји, а једно време се чинило као да је заборављена...“, каже Ика Димитријевић, чија рођена сестра је учествовала у ослобађању Београда.

„И мој отац је учествовао у ослобађању Београда, водио је црвеноармејце. Показивао им је куће у којима су живели Немци. Руси су те куће дизали у ваздух, а куће где су поред Немаца живели и Срби нису рушили, него су их освајали степеник по степеник...“, каже Стефан Стефановић, велики поштовалац генералисимуса Јосифа Стаљина и маршала Георгија Жукова.

Никоме није сметало шаренило ослободилачких идеја и покрета. Свако је са поносом носио лик свога јунака. Један учесник је носио слику Гаврила Принципа, други Драже Михаиловића, трећи капу са сликом Ратка Младића, четврти мајицу са Путиновим ликом...

 
1/4
 

Акција обичних људи

Била је то акција обичних људи. Чак и јавне личности су у њој учествовале као обични људи, а не као представници било које политичке или идеолошке струје. Један од њих је био и председник Српског покрета „Двери“ Бошко Обрадовић. Он је за „Руску реч” изјавио да је „Бесмртни пук“ једна од најважнијих и најкреативнијих манифестација које су осмишљене последњих година у свету. „Сматрао сам својом обавезом да данас будем овде из поштовања према херојима отаџбинских ратова руског и српског народа. Од изузетног је значаја неговање историјског сећања на националне јунаке из прошлости, а манифестација ’Бесмртни пук’ то чини на величанствен начин. Посебно је битно што се на овај начин додатно зближавају словенски антифашистички народи и додатно учвршћује братство и јединство српског и руског народа“, рекао је Обрадовић.

Код Руског дома дочекао нас је амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин. Честитао нам је Дан Победе и захвалио се свима који су допутовали у Србију из Белорусије, Азербејџана и Казахстана. „Овај догађај не носи политички карактер и стога ми је драго да видим овде српске пријатеље политичаре... Не издајемо нашу отаџбину, не издајемо славну историју, не издајемо наше хероје и јунаке, витезове без мане и страха...“, говорио је Чепурин, док су Срби уз аплаузе скандирали „Русија! Србија!“ На крају се захвалио свим организаторима и учесницима и све нас је позвао у Руски дом на пројекцију филма „А зоре су овде тихе“.

У Руском дому нас је дочекало послужење уз „ратних сто грама вотке“. Хор Руса је запевао руске народне песме уз хармонику, па је убрзо цела сала постала један велики хор. Уз „Каљинку“ и друге полетне песме играли су и певали чак и они који нису знали текст – и Срби и Руси, и деца и старци... Сви су били радосни и пуни енергије.

Када смо се после акције вратили кући, ја сам још увек поносно држала увеличану прадедину фотографију у рукама док сам укућанима усхићено препричавала цео догађај...

Росијскаја газета. Сва права задржана.