Русија и ЕУ: Принцип „business as usual” више није могућ

RBTH
Андреј Келин, директор Одељења за општеевропску сарадњу Министарства спољних послова Руске Федерације у ексклузивном интервјуу говори о текућим изазовима у односима између Русије и Европске уније, о могућем обнављању сарадње са НАТО-ом, о циљевима Русије на Балтику и о ситуацији на Криму. Текст смо први пут објавили на нашем аналитичком порталу на енглеском језику Russia Direct, а на српском језику 28. априла у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који излази у Србији као додатак магазина „Недељник“.

Како оцењујете пет принципа политике ЕУ према Русији које је изнела висока представница ЕУ за спољне послове Федерика Могерини?

Андреј Келин: Ми смо знали да Европска унија ради на тражењу нових темеља на којима ће се заснивати односи са Русијом. Тамо је преовладао став по коме је настала потреба да се ти односи сагледају из новог угла и да се за њих потраже нови оквири. Све се пакује у формулу по којој принцип „business as usual” није више могућ. Ми и сами сматрамо да није могућ, јер се раније „business as usual” увек сводио на то да све што каже Европска унија ми треба да прихватимо као аксиом. За нас је то, наравно, неприхватљиво. Заједнички рад је могућ само уз узајамно поштовање интереса друге стране.

Пет принципа које је Европска унија усагласила када је реч о односима са Русијом углавном пресликавају тренутну ситуацију, тј. статус кво. Ти принципи засада не обећавају велики напредак и немају неке нарочите перспективе. Са друге стране, ми у потпуности схватамо да су то оквири у којима сада Еврпска унија може да функционише. Ако се ти принципи детаљније размотре, све ће одмах постати јасно.

Можете ли да објасните и прокоментаришете сваки принцип понаособ?

А.К.: Први принцип је потреба да се испуни споразум из Минска. Ми се са тим потпуно слажемо, али проблем није у нама. Решење кризе у Украјини није могуће без испуњавања политичког договора из споразума потписаног у Минску, а то подразумева уставну реформу, амнестију и изборе у Украјини. Међутим, то је управо оно што Кијев сада уопште није спреман да учини. Према томе, за реализацију тог принципа није задужена Русија, него Украјина. Ми не можемо уместо њих да испунимо њихове обавезе.

Други принцип је у томе што Европска унија констатује да ће наставити рад са приоритетним земљама у оквиру „Источног партнерства”. Ми и то схватамо, али код њих се у том контексту појављује и Централна Азија. То нас доводи у одређену недоумицу, јер је за нас очигледно да је политка „Источног партнерства“ према низу приоритетних земаља доживела фијаско.

Она је резултирала тиме да су се водеће приоритетне земље (Украјина и Молдавија) услед „Источног партнерства“ нашле на ивици грађанског рата и распада. Ако то искуство Европска унија жели да пренесе у Централну Азију, онда значи да је и тамо на помолу криза. У томе се, заправо, и састоји потешкоћа.

Трећи принцип је стабилно снабдевање Европске уније енергентима, и он се заправо своди на једноставнију формулу: Европској унији је потребно да обезбеди независност од увоза гаса и електричне енергије из Русије. Такву формулацију су проузроковала два фактора. Први фактор је притисак који се на Европску унију врши са оне стране океана у корист могућности Американаца да извозе у Европу течни гас или гас из уљног шкриљца. Други је тај што Европска унија треба да жртвује облике сарадње са Русијом који су већ устаљени и воде порекло још из 1960-их. За нас је очигледно да тај фактор има дневнополитичку позадину и да се све то чини ради евроатлантске солидарности, а не из прагматичних побуда.

Четврти принцип је подстицање развоја грађанског друштва. Нама је то јасно када се ради о образовним програмима, о помоћи нашим студентима преко грантова, институција и хуманистичких иницијатива, и о развоју дијалога међу грађанима. Ја сам симпатизер таквог приступа.

Међутим, за тако нешто постоји веома једноставан рецепт. Ми смо водили преговоре о олакшању визног режима, па чак и о могућем обостраном укидању виза. Нажалост, ти преговори су прекинути, и то знатно пре догађаја у Украјини. Према томе, најједноставнији рецепт деловања у овом правцу било би обнављање преговора који би омогућили грађанима Русије да без виза путују у Европску унију, како то сада чини преко 50 држава.

Што се тиче новца и грантова које Европска унија издваја за развој такозваног грађанског друштва, ту такође треба одвојити пшеницу од кукоља. Ако је то усмерено на подршку појединаца који чине руску вансистемску опозицију (њени представници су се недавно окупили у Вилњусу), онда обични грађани Русије од тога неће имати користи и никада је нису имали. Додуше, уз то постоје и грантови који се издвајају за образовне и културне програме, за питања која су повезана са здравством и лековима, и све је то несумњиво корисно.

Неколико речи о петом принципу. Ту је неопходно прецизирати саму формулацију. Ствар је у томе што се тамо набрајају правци сарадње у политичкој и другим сферама коју је Еврпска унија спремна да развија са Русијом, али полазећи од сопствених интереса. То се, наравно, може двојако схватити.

Питање везано за трећи принцип Федерике Могерини, тј. за енергетску безбедност Европе. Недавно су САД укинуле ембарго на извоз нафте и гаса, и, штавише, већ су реализоване прве испоруке у Европу. Да ли по Вашем мишљењу Европа може да замени руски гас америчким?

А.К.: Основна знања показују да ће и амерички течни гас и гас из уљног шкриљца бити знатно скупљи – и у сегменту експлоатације, и у сегменту транспорта – него нафта и гас који у Европу стижу из руских налазишта почев од 1960-их. Енергетска сарадња између Европске уније и Русије има велику и дугу традицију, а поузданост руских траса и руског транспорта никада није доведена у сумњу. Проблем је постојао само са транзитом кроз Украјину.

Рекли сте да између Русије и Европе није могућ принцип „business as usual”. Са друге стране, кажете да Москва и Брисел покушавају да преиспитају своје односе и обнове партнерство. Што се више ми трудимо да пронађемо решење проблема, све је више несугласица. Да ли су ти наши покушаји од самог почетка осуђени на неуспех уколико стране нису спремне за компромис, судећи по њиховој реторици и расположењу?

А.К.: Ту треба у корену мењати приступе по којима се безбедност малих европских земаља сада осигурава путем њиховог чланства у НАТО-у и Европској унији. Читава филозофија успостављања партнерских односа заснивала се на подразумеваном лидерству тих организација у односима са другим земљама-партнерима.

Ја схватам да постоје различите земље. Постоје мале земље које су без поговора прихватиле те ставове и без поговора их се придржавале. Али када је реч о земљи као што је Русија, такав облик партнерства једноставно није могућ. Суштина украјинске кризе је у томе што је политика наметања свог става и својих приступа коју спроводе ЕУ и НАТО неспојива са ставом Русије.

Како Русија данас види односе са Европском унијом и какве приступе може да понуди?

А.К.: Наши односи са Европском унијом су готово равни нули. То је управо тако, и то је резултат одлука Европске уније донетих у контексту кримских догађаја и украјинске кризе. Ми одавно не одржавамо самите, и практично је замрзнуто свих 18 дијалога у различитим секторима. Мало тога је остало од ранијих односа, а и то су само епизодни сусрети на нивоу министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова и Федерике Могерини. Понекад се састају и неки други министри, и има нешто контаката по појединим трговинским и политичким питањима.

Међутим, све то не функционише системски. Резултат је врло очигледан: у току протекле године трговина је доживела огроман пад и свела се на 40%. Све је већа маса проблема у свим областима – трговинској, енергетској, економској и др. Читаво клупко тих проблема могуће је било „одмотати“ у правцу нормалних односа, који су били успостављени на основу споразума о партнерству и сарадњи из 1996. године. Сада то више не функционише.

Чини се да данас руско-европски односи прелазе у категорију hostility as usual.

А.К.: Не знам да ли је у питању непријатељство или не, али ја бих то пре окарактерисао као замрзавање, а оно је везано за притисак санкција које уносе нервозу у односе између Русије и Европске уније. Ја знам да то многим земљама не одговара и да се у том смислу нешто предузима. Формулисање ових пет принципа Федерике Могерини показало је да се брод полако окреће у правцу нормализације односа. Видећемо шта ће се догодити у најскорије време.

Да ли Москва и Брисел у овом тренутку улажу довољно политичких и дипломатских напора у проналажењу компромиса или бар у свођењу на минимум обостране штете од међусобне конфронтације?

А.К.: Ја не бих рекао да се у овом тренутку предузимају било какве ефикасне мере. Ми сада не водимо свеобухватне преговоре о томе како даље поступати. Свака страна је сада у стању осмишљавања садашњег тренутка и онога што нам може затребати у средњорочној и дугорочној перспективи. Али ипак се обављају припреме за разговор и за саме преговоре.

У којим областима и ради чега Русија треба сада да сарађује са Европском унијом?

А.К.: Неопходна је сарадња у политичкој сфери, и она свакако постоји. Сарађивали смо у вези са иранским нуклеарним програмом и постигли резултат. Европска унија не учествује активно у сиријској ситуацији, али ипак ми водимо са њима дијалог око Сирије. Крајње су неопходни дијалог и сарадња у питањима борбе против опасности од тероризма. У тој области ћемо прећи са дијалога на успостављање системских контаката. Сви ти акутни проблеми ће несумњиво бити на дневном реду. У такве изазове ја убрајам и дијалог о украјинској ситуацији. Мислим да ће се све то развијати. Још бих могао да додам Балкан и Блиски исток у целини.

С обзиром да је Русија посредно и непосредно увучена у сиријски конфликт, шта можете рећи о сарадњи у области решавања миграционе кризе у Европи? Како Русија може да помогне?

А.К.: Миграција је проблем који је акутан за Европску унију, али се мало тиче Русије. Ми имамо своје проблеме. Европска унија покушава сада да изађе на крај са многобројним досељеницима са Блиског истока, а ми имамо милион људи који су дошли из источне Украјине од почетка конфликта, и некако са тим излазимо на крај. Прилично често са нама комуницирају амбасадори из европских земаља и жале се на своје миграционе проблеме и потешкоће. Ми ту можемо само да саосећамо са њима, али не можемо ничим конкретно да им помогнемо.

Ми са Европском унијом у тој сфери немамо неку ширу сарадњу, мада се води дијалог. Постоји сарадња са пограничним службама појединих земаља. То се тиче Норвешке и Финске, на пример, тј. оних земаља где поједини људи прелазе границу.

И наравно, ми се не боримо против последица него против узрока. А узрок миграција је нестабилност на Блиском истоку и грађански рат у Сирији који траје већ преко пет година. Дејствима наших оружаних снага ми тежимо да нормализујемо ситуацију и нађемо политичко решење чиме заправо треба да буду решени и узроци миграционе кризе.

У марту је обележена друга годишњица сједињења Крима са Русијом. Колико су промењени приступи и ставови Русије и Европе према том питању и да ли треба очекивати нове компромисе или нове конфронтације?

А.К.: Било би нереално очекивати да се ситуација промени за две године.

Говоримо о обнављању сарадње са Европском унијом, али САД и Европа, говорећи речима бивше државне секретарке САД Кондолизе Рајс, нису спремне да се помире са сједињењем Крима.

А.К.: САД дуго нису признавале ни сједињење балтичких земаља са Совјетским савезом, док су балтичке земље биле у саставу СССР-а. Нико није узимао у обзир да су оне још пре тога биле у саставу Руске империје.

То што се Крим сјединио са Русијом не значи да је све стало. Живот се свакако наставља. То је непобитна чињеница. Немојмо се питати како поједине земље сада то третирају, него како ће то третирати кроз десет година. Сједињење се догодило, и тај процес је неповратан.

Сваки позив да се та ситуација промени не води никуда. Ми знамо да читав низ инвеститора из других земаља (не из Европске уније) испољава интересовање за Крим. Бизнис ће свакако доћи на Крим без обзира на политичке ставове. Сада је пред нашим руководством крајње тежак задатак да обезбеди виталност Крима и да изгради мост до полуострва. То је нешто што се може решити.

У којој мери је ситуација око Крима сада стабилна? Енергетска блокада и други проблеми на Криму који су се појавили после сједињења полуострва са Русијом говоре да је читава та политичка ситуација нестабилна. Западни политичари и поједини аналитичари не искључују могућност да се Крим врати у Украјину.

А.К.: Ја тако нешто не могу да замислим. Ми пажљиво пратимо ситуацију. Тамо се ништа лоше не дешава. Тамо су заиста остали проблеми који су се појавили током 23 године док се Крим налазио у Украјини. То су и бирократија, и корупција, то су људи који узимају мито... Нажалост, многи од њих су остали на својим местима. Управо у томе је главни кадровски проблем Крима. Руско законодавство је строго када се ради о борби против корупције, али оно се тешко пробија кроз реалије које су тамо настале док је Крим био у Украјини.

Како оцењујете идеју о новом референдуму на Криму уз учешће посматрачке мисије ОЕБС-а?

А.К.: Чуо сам за те идеје од озбиљних људи који су предлагали да се одржи нови референдум и да се на њега позову посматрачи ОЕБС-а. То је веома сложено питање. На њега се сада не може једноставно одговорити. Лично ја мислим да би у случају понављања референдума и сада резултати били исти као и пре две године, када смо позвали посматраче на први кримски референдум.

Тада су посматрачи ОЕБС-а једноставно одбили да дођу. Дошли су само поједини парламентарци и поједини политичари из различитих земаља. С обзиром на садашњи тврд став САД и Западне Европе, они највероватније једноставно не би допустили да дође до ситуације у којој би резултати референдума били сертификовани и дочекани као нешто позитивно. Нешто би обавезно смислили да све то упропасте.

Односи између Русије и НАТО-а нису баш најбољи. Како Ви оцењујете перспективе обнављања сарадње?

А.К.: Ја сам се веома дуго бавио односима Русије и НАТО-а. Десет година сам радио у Бриселу у нашој мисији при НАТО-у. Пет година сам био саветник нашег изасланика. Убеђен сам да су Русија и НАТО два највећа фактора који одређују стање безбедности на континенту. С обзиром да ти фактори постоје, треба да постоје и односи међу њима.

У овом тренутку је НАТО те односе прекинуо. Позивајући се на украјинске догађаје они су одустали од тих односа, изузев политичког дијалога који одржава наш стални представник. Али време тече, и већ се чује све више апела из редова НАТО-а да треба обновити рад Савета „Русија – НАТО“. Ми то не избегавамо и не одбијамо. Сада управо размишљамо о могућим приступима том питању.

Ми не журимо. У целој тој ситуацији највећа је штета од прекида војне сарадње. НАТО је донео одлуку да у потпуности прекине све постојеће везе и пројекте са руском армијом. Ако нема веза између наших армија, онда је немогућа и војна транспарентност, а она се ничим не може заменити. У најскорије време ћемо се корак по корак кретати и ка обнављању сарадње, дијалога и размене у војној сфери, али у мало другачијем облику. А почећемо од најједноставнијих корака, тј. управо од обнављања седница Савета „Русија – НАТО“.

Засада, судећи по реторици високих званичника НАТО-а, они тешко да желе обнављање односа са Русијом. Шта треба да се догоди да би Русија и НАТО постали свесни потребе да сада сарађују, а не да звецкају оружјем?

А.К.: Треба да се деси нешто веома једноставно. Они треба да постану свесни да је неопходно обновити сарадњу са Русијом, и та свест треба да се укорени међу чланицама НАТО-а. Они треба да дођу до закључка да се без тога не може. Сада се званичном ставу противи врло мала група земаља. Вероватно оне земље Старе Европе, које одлично схватају и знају историју, треба само да превазиђу своје старе фобије и престану да се боје своје сопствене сенке. Има малих земаља које покушавају да „напумпају“ свој значај и да покажу како оне играју велику улогу у политици, како су способне да обуставе односе са Русијом.

Балтичке земље изражавају страховање у вези са Русијом. Услед политике Кремља по питању Украјине и сједињења са Кримом њихови страхови су постали још већи, тако да се тамо сада озбиљно говори о новој агресији Русије и врше се припреме за одбрану од те агресије. Отуд и њихови позиви НАТО-у да им помогне. Бар тако се сматра на Западу. Какви су заиста циљеви Русије на Балтику?

А.К.: Знате, ја сам 37 година у дипломатској служби и никада нисам чуо да смо ми имали некакве агресивне намере. Крим је сасвим посебан случај. Што се тиче других република, Абхазија и Јужна Осетија су се појавиле као независне државе услед интервенције и агресије Грузије. Када је реч о Криму, такође је било јасно да би тамо без нашег уплитања била покренута иста онаква „антитерористичка операција“ какву су кијевске власти покренуле против Донбаса. Све је то изнуђена ситуација, и она је испровоцирана споља. Ми смо, наравно, само реаговали.

Полазећи од горе наведених примера, каква ће бити политика Русије према балтичким земљама?

А.К.: Политика Русије према балтичким земљама ће бити иста онаква какав ће бити однос балтичких земаља према Русији. У овом тренутку, колико ја схватам, то су веома противречне ствари. Додуше, треба истаћи да су наши односи са балтичким земљама на нивоу обичних људи веома добри, али оно што чујемо од њиховог руководства из Вилњуса или Риге – то су заиста непријатељске изјаве. Веома је тешко, наравно, говорити о нормализацији односа докле год те непријатељске и антируске изјаве не престану. Ми смо принуђени да то оштро коментаришемо.

Чини се да је Русији теже да комуницира са Европском унијом у целини, него са појединим европским земљама. Рецимо, постоје поједини европски савезници који подржавају Русију и залажу се за укидање санкција, а има и противника. Да ли Кремљ можда размишља о промени тактике, тј. да уместо успостављања односа са Европском унијом у целини, успоставља селективне политичке и економске везе са појединим земљама на билатералној основи?

А.К.: Заиста, сада смо ми кренули линијом билатералних односа. Али ако желимо да имамо нормалне билатералне односе са појединим чланицама Европске уније, то значи да морамо имати и нормалне билатералне односе са њиховим институцијама. У Европи је то Европска унија пре свега. И без тога се не може. Потешкоће највероватније потичу управо од тих институција.

Када је створена спољнополитичка служба и када се формира заједничка спољна политика, то се ради према принципу најмањег заједничког имениоца – the lowest common denominator. То је ситуација у којој се узимају ставови других земаља, затим се одбацује све што је сувишно и остаје само најужи став. Штавише, ако нека земља нема сопствени осмишљени и изграђени став по неком питању, она веома често прихвата став који је изграђен у Вашингтону.

Са тим феноменом сам се ја суочио давно, када сам радио у НАТО-у. Заиста, дешава се да нека земља дође на седницу савета НАТО-а без свог става, а изађе са седнице са ставом Вашингтона, јер је тај став осмишљен, аргументован, заснован, и тај став се другим земљама намеће или га оне саме без поговора прихватају. Сада Европска спољнополитичка служба, како ми се чини, делује управо по тој формули. Због тога ми имамо велике потешкоће када је реч о сарадњи са институцијом Европске уније, и те потешкоће су далеко веће од оних које постоје у одосима са појединачним земљама на билатералном нивоу.

Постоје мишљења да Русија жели да изазове раскол у Европи.

А.К.: О томе се прича вековима. Читајте мало историју Бечког конгреса од пре више од 200 година, и видећете да су тада изношена иста таква мишљења. Тврдило се да је целокупна политика Александра I била усмерена на раскол у Европи. Такве оптужбе нису изношене случајно. Наиме, поједине европске земље су покушавале да спрече улазак Русије у еврпску политику. Ситуација се развија по историјској спирали, као што је било и раније, као што је било на самом почетку 20. века.

Росијскаја газета. Сва права задржана.