КГБ, снајка, КГБ!

Седиште ФСБ-а на Лубјанском тргу.

Седиште ФСБ-а на Лубјанском тргу.

Јевгениј Одиноков / РИА Новости
Комитет државне безбедности (КГБ) не постоји као структура од 1991., али зато још увек постоје кагебеовци. И не само да постоје, него су инфилтрирани у све структуре власти. Они су данас народни посланици, сенатори и руководиоци државних компанија. Уосталом, и све савремене руске безбедносне службе воде порекло од КГБ-а.

Тајни агенти, злослутни подруми интерног затвора, тотално прислушкивање и масовне дојаве – све се то у свести многих данашњих грађана доводи у везу са Комитетом државне безбедности (КГБ). Најпознатији руски „кагебеовац” је свакако председник Русије Владимир Путин. Његово службовање у Дрездену и данас голица машту многих радозналаца. „На каквом задатку је био Путин у Источној Немачкој крајем 1980-их?” – питају се они. Али тајна служба зато и јесте тајна, што важни подаци нису доступни јавности. Уосталом, није само обавештајна служба радила у тајности. Совјетска штампа ништа није писала и о неким другим специјалним структурама.

Под туђим биографијама

„Ја сам радио у управи ’С’, тј. као нелегални обавештајац. Радили смо под туђим пасошима и биографијама. Таквих људи је било веома много”, прича за Russia Beyond пензионисани генерал-мајор КГБ-а Валериј Маљованиј.

Структура те управе никада није била доступна јавности. Агент СССР-а је могао бити неки инжењер, или библиотекар, или брокер. Много лакше је било са „легалним” службеницима. Они су били на званичној дипломатској дужности. На пример, први секретар у амбасади увек је био човек из КГБ-а.

„Ја сам се 1981. године у Анголи ’водио’ као начелник одељења у управи стратешких нафтних база, тј. званично сам био запослен у цивилној служби. Међутим, ми смо тајно припремали кадрове за ненасилну смену власти”, каже Маљованиј.

КГБ се ни по чему није разликовао од других специјалних служби у свету, тврди Александар Михајлов, који је 15 година радио у овој служби као агент „на терену”. Разлика је можда само у томе што је Комитет државне безбедности био наоружани одред Комунистичке партије, тј. био је „држава у држави”, каже он.

Контролор за 300 долара

Страх од „чекиста” осећали су и сами грађани СССР-а. Чувена „идеолошка” пета управа као сенка је пратила партију, а њено 12. одељење се бавило прислушкивањем телефонских разговора и просторија и било је далеко обавештеније од свих осталих структура.

„Оно се звало ’одељење’, али по броју службеника могло је да ’задене за појас’ поједине управе”, каже Никита Петров, историчар совјетских органа безбедности и сарадник друштва „Меморијал”.

Тамо су радили контролори. То су углавном биле жене. Плата им је била 300 рубаља [непуних 300 долара]. Пре пријема на ово радно место кандидати су проверавани и по годину дана. Током 24 часа праћења једног „објекта” снимано је по 8-11 часова траке, а снимање једног сата опслуживало је 7 конотролора.

Истина, није било тоталног прислушкивања, јер нису постојале такве могућности. Углавном су прислушкиване међународне линије: „Пре Олимпијаде у Москви није било аутоматских линија. Разговори су заказивани тако да их је било лакше контролисати”, истиче Петров.

Дешавало се да у КГБ буде примљен и неко „са улице”, али такви су били у мањини. По речима поменутог историчара, „већином нису врбовани заинтересовани, него људи за које је постојао компромитујући материјал, и они су због тога пристајали на сарадњу”.

Досије о свакоме

Узгред, у „подрумима” КГБ-а нико није мучен. А није било ни „подрума”. Постојао је само интерни затвор на седмом спрату чувене зграде подигнуте на Лубјанском тргу још пре револуције. За „непријатеље” режима постојало је прогонство на подручја удаљена најмање 101 км од мегаполиса (исто је важило за рецидивисте и проститутке). И још су постојала два члана у кривичном закону. По Петровљевим речима, сваке године је по члану бр. 70 („антисовјетска агитација”) хапшено 30-60 људи, и још стотинак по члану бр. 190 („за клевету против државе”).

Од краја 1960-их је и совјетска власт почела да се прибојава КГБ-а. За шефа Комитета државне безбедности је постављен Јуриј Андропов, и од тада КГБ добија троструко више средстава и могућности које друге службе нису имале. КГБ је између осталих пратио и органе МУП-а, што њих нимало није радовало.

Почео је „рат служби”, а оружје им је био компромитујући материјал. Комитет државне безбедности је правио досије владајућих кругова и шефова оружаних структура, откривши њихову повезаност са подземљем. „После смрти Леонида Брежњева у Политбиро је ушло десет пуковника КГБ-а. Они су имали досије о свакоме. Тада је Андропов постао генерални секретар Политбироа, тј. први човек Совјетског Савеза”, каже Маљованиј.

Међутим, иако је свемоћни комитет добио све што је могао, од личних трупа до права праћења сваке личности, ипак није преживео августовски пуч 1991. године. У том неуспелом покушају државног удара чекисти су одиграли улогу „ушију” реакционара. Неки су били ухапшени, али су затим амнестирани. У простране кабинете „Лубјанке” уселила се новооснована Федерална служба безбедности (ФСБ).

А шта је било са кагебеовцима? Једни су остали у ФСБ, а други су се „инфилтрирали” у руску владајућу елиту. Постали су посланици, губернатори, јавни тужиоци, заменици министара и шефови државних корпорација. Многе од њих везује заједничка професија.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“