Петербуршки бескућник води екскурзије по центру града

Вјачеслав Раснер. Илустрација: Јуљија Тисленок

Летња сезона у Петербургу је време када се екскурзије не прекидају ниједног тренутка. Свуда у граду одјекују позиви организатора екскурзија да им се придружите. Међу њима се поред станице метроа „Адмиралтејска“ издваја старији човек у чистом и уредном, али прилично чудном оделу. Уместо прслука јаркожуте боје, какве обично носе водичи, он носи стари сако, широке панталоне и смешне широке каљаче. Мало је погрбљен, а испод седе браде види се беџ са именом: Вјачеслав Романович Раснер.

Илустрација: Јуљија Тисленок.

Познавалац Петербурга

„Пре него што сам постао туристички водич радио сам као учитељ географије“, каже Вјачеслав. Материјал за своје екскурзије он не тражи на интернету него узима књиге у библиотеци „Мајаковски“. „Тамо постоји одељење ‘литература о Петербургу‘“, наставља Раснер. „Библиотекарке ме већ познају и саветују ми које књиге да узмем“.

Вјачеслав Романович почиње своју екскурзију на левој страни Невског проспекта на углу испред „главног штаба” Ермитажа. Поред нас пролазе туристи, а ми – три девојке под једним кишобраном – слушамо причу о згради бр. 1, о брезовом шумарку који је дуго растао у центру главне петербуршке улице, о привременом Зимском дворцу царице Јелизавете Петровне, о томе ко је све живео у овим зградама када су оне још биле приземне куће...

Вјачеслав је већ навикао на хировиту петербуршку климу. Он је шест година живео на улици као бескућник. Његови стамбени проблеми су почели 2000. године када је у својој соби у „комуналци“ („комуналке“ – заједнички станови из раног совјетског времена у којима живи по неколико људи или породица) почео да гаји преко двадесет животиња (мачака и паса), које је по одлуци општинског суда био дужан да преда прихватилиштима за животиње, али није могао да се растане од својих љубимаца. Тада му је пријатељ предложио да пређе код њега у стан и да се региструје на ту адресу. Вјачеслав је у новом стану живео до 2010. године, када су га преварили препродавци станова и он се нашао на улици. Спавао је чак и на голом асфалту, а грејали су га пси. А онда му је једне фебруарске вечери помогла волонтерка добротворне организације „Ночлежка“ Светлана Котина.

Илустрација: Јуљија Тисленок.

Снови једног бескућника

„Ја туда пролазим када ујутру идем на базен. Обратила сам пажњу на бескућника чудног изгледа. Једном сам му купила кафу. Био је фебруар и било је веома хладно. Затим сам му и други пут донела кафу, а он је тада већ одлучио да поразговара са мном“, сећа се Светлана. Пензионер је одмах рекао како би волео да води екскурзије по граду. „Ночлежка“ му је помогла, обезбедивши му храну и кров над главом за неко време, а затим су заједно са правницима почели да састављају молбу за стан. У међувремену се нашла жена која је била спремна да прими туристичког водича под свој кров.

Сада Вјачеслав живи у кухињи гарсоњере пензионисане даме. Он не уме да користи компјутер и зато се „Ночлежка“ позабавила рекламом његових туристичких услуга. Сада је већ преко 4.000 људи пријављено на групу друштвене мреже која позива на „шетње са Раснером“. Пензионер живи као прави Спартанац: одлази на спавање у 20:00 и устаје врло рано.

У туристичкој сезони популарни водич организује екскурзије три пута дневно: у 9:00, у 12:00 и у 15:00. Екскурзија кошта 500 рубаља (око 8 долара) по човеку. „Замара ме ова популарност“, уздише Вјачеслав. „Свима морам да објашњавам да ја нисам Ален Делон“.

Илустрација: Јуљија Тисленок.

Екскурзије у дуету

Сада се и Људмила, Вјачеславова сапутница, која је пре одласка у пензију водила екскурзије у храм светог Исакија (Исакијевски сабор), спрема за екскурзије на левој страни Невског проспекта, како би их могла водити у дуету са Вјачеславом. Представници благотворног друштва „Ночлежка“ кажу да су већ пронашли студенткињу која учи за симултаног преводиоца и спремна је да преводи Раснерове екскурзије странцима. Обично у „шетњу са Раснером“ дође двоје-троје људи, али се дешава да понекад буде и по десет туриста. Једна музичка продавница из овог краја чак је поклонила пензионеру мегафон за такве случајеве.

Наша екскурзија је завршена. Вјачеслав полако прилази банкомату да пребаци на картицу свој скромни хонорар. На крају га упитасмо можемо ли да доведемо своје пријатеље на екскурзију, а он нам помало уморно рече „Да, наравно!“

Илустрација: Јуљија Тисленок.

Росијскаја газета. Сва права задржана.