„Нахрани ближњег свог”: Фудшеринг све популарнији у Русији

„Спасавање” сувишне хране у малопродаји.

„Спасавање” сувишне хране у малопродаји.

Александра Љохкаја
„Не бацај хлеб, чак и ако је бајат, јер то изазива раздоре и сиромаштво” – тако се одвајкада говорило у Русији. Руси заиста умеју да цене храну. То се одражава и у њиховом фолклору. Народну мудрост додатно потврђује „фудшеринг”, нови покрет који великом брзином стиче популарност у Русији.

Вероватно је сваки житель „Првог света” бар једном у животу бацио гњиле банане које је одавно заборавио у шпајзу, или колач који му није по укусу, или велико паковање крекера после чврсте одлуке да одмах почне са дијетом... Према проценама УН, готово трећина свих намирница произведених у свету (око 1,3 милијарде тона) сваке године заврши на ђубришту.

Присталице покрета „фудшеринг” не мире се са таквим стањем ствари. Зашто бацати намирнице које су још употребљиве, ако оне могу бити од користи неком другом? Фудшеринг је покрет чије присталице се баве „спасавањем” хране. Они прикупљају намирнице од људи којима нису потребне и бесплатно их деле другима, којима су потребне. Покрет је настао у Немачкој, а недавно је постао популаран и у Русији.

Илустрација:  Александра ЉохкајаИлустрација: Александра Љохкаја

Спасиоци хране

„Наш пројекат је строго непрофитабилан. Забрањена је чак и размена намирница”, каже 26-годишња Петербуржанка Александра Љохкаја. Она је у децембру 2015. године у руској друштвеној мрежи „ВКонтакте” основала групу „Нудим храну бесплатно” и постала пионир фудшеринга у Русији. У овом тренутку пројекат има преко 20.000 пријављених, а сличне групе као печурке после кише ничу по читавој Русији: у Сибиру, Татарстану, Карелији...

Систем фудшеринга је веома једноставан. Ако неко жели да поклони теглу киселих краставаца која му није потребна, довољно је да сврати у поменуту групу друштвене мреже „ВКонтакте” и постави, на пример, овакво обавештење: „Не волим толико соли у краставцима, ко хоће нека узме”. И обавезно наведе своју адресу. Краставце добија онај ко први напише коментар „узимам”. Нема никаквих социјалних приоритета, важна је само брзина. Раније су коментатори писали срцепарајуће повести о томе како код куће имају десеторо гладне деце и томе слично, али су организатори позвали учеснике да се не обазиру на списатељски таленат коментатора и да храну поклањају у складу са јединим објективним критеријумом, а то је брзина одговора.

Али све је то само врх леденог брега. Важнији посао је на већој „дубини”. Ради се о томе да хотели, ресторани и фабрике свакодневно бацају килограме намирница које су још увек потпуно употребљиве, али присталице руског фудшеринга засада не могу да успоставе одговарајући контакт са компанијама. Много је лакше са „обичним људима” – они сами радо поклањају сувишну храну. Додуше, у процес су се већ укључиле поједине пекаре и мање продавнице у Москви, Петербургу и Краснодару (1.200 км јужно од Москве). „Власници једне краснодарске продавнице тако су се загрејали за ову идеју, да су чак хтели сувишне намирнице да шаљу у Москву”, каже Љохкаја. А једном су „спасиоци хране” добили читаву партију млека. Наиме, једна мања продавница је на пар сати остала без струје, а по закону је забрањено продавати млеко из фрижидера који неко време није хладио. Тако се млеко већ више није могло продати, а штета га је и бацити.

„Трофеји” присталица фудшеринга. Илустрација: Александра Љохкаја„Трофеји” присталица фудшеринга. Илустрација: Александра Љохкаја

Кога то занима?

Не може се прецизно одредити психолошки или социјални „профил” типичног присталице фудшеринга. У овом покрету учествују и студенти, и пензионери, и бизнисмени, и обични радници... Циљ већине њих је брига за екологију и разумно коришћење природних добара. Није случајно што у многим градовима руководиоци овог покрета уклањају саопштења у којима се нуди месо, јер уједно желе да пропагирају и веганство. Петербуршки „фудшерери” су уједно тесно повезани са руским вегетаријанским и еколошким организацијама, које су у великој мери и допринеле тако брзој популаризацији фудшеринга.

Понегде, међутим, у први план избија социјална димензија. „Многи наши чланови су студенти. Они знају како је понекад тешко саставити крај с крајем”, сматра Надежда Медведева, оснивач фудшеринг групе у Томску (2.800 км источно од Москве). А у Вороњежу (460 км јужно од Москве) прикупљањем сувишне хране се баве представници такозване „Армије Спасења”.

Фудшеринг је у Русији још увек у зачетку. „Многи се брину ’шта ће рећи свет’, тј. да неко не помисли да они примају милостињу”, жале се активисти из Алметјевска (930 км источно од Москве). „Ако групе на интернету нису довољно активне, људи сами по себи практично ништа не предузимају, чак не желе да узимају ни храну”, жали се Јекатерина Травушкина, оснивач „филијале” фудшеринга у Новосибирску (2.800 км источно од Москве). Па ипак, почетна инертност становиштва је већ превазиђена, и сада се на највећим фудшеринг групама поставља најмање десетак понуда дневно.

Росијскаја газета. Сва права задржана.