Српски јунак и српско зановетало

Бошко Јовановић.
Бошко Јовановић. / Алина Јаблочкина.
Бошко Јовановић је 24. јуна добио диплому магистра међународних односа на Московском државном универзитету међународних односа (МГИМО). За две године студија за Бошка су чули многи – од обичних студената до министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова (који је такође завршио МГИМО). О Бошку је писао лист „Политика”, а поједини предавачи су га наводили као пример за углед својим студентима.

На уласку у студентски дом рекох чувару да идем код Бошка, и он ме одмах пропусти, не тражећи чак ни документа, иако се за госте у студентским домовима МГИМО попуњава специјални формулар. Али Бошка овде познају сви службеници и већина студената. Штавише, он је познат на целом универзитету. Тешко га је и не приметити, јер је он једини инвалид у МГИМО, али је посебно приметно то што Бошко активно износи своје мишљење и брани своја права.

Баш ми је драго ако ме и Гугл познаје

Да ову образовну установу, једну од најпрестижнијих у Русији, не похађа Србин Бошко Јовановић, можда се у њој никада не би појавили услови за инвалиде попут рампе за инвалидска колица, тоалета специјално опремљеног за инвалиде и собе у студентском дому која одговара потребама људи са ограниченим телесним могућностима. Бошко је у ствари хтео да студира у САД, на Универзитету „Џон Хопкинс”, са циљем да се упозна са методама лечења дечије церебралне парализе који се тамо примењују. Испоставило се, ипак, да је једноставније студирати у Русији него у Америци. Бошкова познаница из Русије посаветовала му је да упише магистарске студије на МГИМО, а кад ту дипломира да се опроба на америчком универзитету.

– Као неко ко је самостално учио руски језик ја нисам имао довољно самопоуздања и зато сам хтео да упишем магистратуру на енглеском језику на МГИМО – прича Бошко. – Међутим, када сам телефонирао на универзитет, службеница МГИМО ми је рекла: „Шта ће вам магистратура на енглеском, ви одлично говорите руски”. Ја сам онда одлучио да се ипак опробам на руском. Приликом уписивања програма који се предаје на руском језику могао сам да се ослоним само на своја знања, што је за мене веома важно. На пријемном испиту из стручног предмета добио сам 98, а из руског 90 бодова. И оба испита сам полагао истовремено преко Скајпа. Сматрам да МГИМО треба да практикује пријемне испите управо на тај начин.

Треба рећи да је пре полагања испита Бошко годину и по дана „водио рат са бирократијом”, како он сам каже. Нико није могао да му објасни како ће изгледати испит и процес наставе. То нимало не чуди, ако се зна да је за 70 година, колико постоји МГИМО, ову образовну установу похађао само један младић са инвалидитетом, али он није издржао ни целе две недеље, јер у студентском дому није имао услове који су неопходни инвалидима.

– Сви су били шокирани када сам дошао. Па и сада су шокирани – са осмехом прича Бошко. – Недавно ми је на друштвеној мрежи једна девојка написала: „Видела сам те и нашла се у чуду. Нисам очекивала да на МГИМО сретнем инвалида. Чак сам потражила у Гуглу ’МГИМО инвалид’”. Одговорио сам јој да ми је веома драго ако ме и Гугл познаје.

Бошко са Сергејем Лавровом. Фото из личне архиве. Бошко са Сергејем Лавровом. Фото из личне архиве.

Једна ласта чини пролеће

Током студија Бошко је издејствовао да се на МГИМО појави тоалет за инвалиде, а његова соба у студентском дому је преуређена у складу са потребама инвалида. На питање да ли је било тешко то постићи, Бошко се смеје:

– Ја сам то постигао врло једноставно. Ја сам русофил и веома добро познајем Русе и руску бирократију. Руси осећају комплекс према сваком странцу, и због тога је мој положај био знатно другачији од положаја самих Руса у истој ситуацији. Није било толико важно што сам инвалид, него што сам странац-инвалид. Овде људи имају различита мишљења о мени. Једни сматрају да сам ја зановетало, да имам највише хирова, да сам идиот... А други мисле да сам јунак, који овде сам живи, па још и ради нешто корисно. А мени је свеједно шта ко о мени мисли. Мени је циљ да се на МГИМО уведу измене које ће омогућити да и после мене овде студирају инвалиди. Сви су ми говорили да то није могуће, да би се још нешто и могло постићи када би овде било 20 инвалида, али ја сам један једини и ништа не могу да учиним. Мени је то било смешно. Нећу ваљда да чекам 19 других инвалида који се никада неће појавити... Не тражим ја неке велике акције. Нека свако уради бар нешто мало.

Прошло је седам месеци пре него што су Бошку увели интерни телефон у собу. Наиме, требало је да један руководилац стави свој потпис, али га Бошко никако није могао затећи на радном месту.

– Једном га угледах на ходнику, укључих највећу брзину на колицима и стигох га. Он одскочи у страну и рече ми: „Пази!” А ја га ту замолим да потпише документе. Тако ми је уведен интерни телефон, који је мени веома потребан, јер ја немам помоћника – прича Бошко.

Било је проблема и са лифтовима, који се искључују увече, и са затвореним пролазима између универзитских зграда, али сви они су постепено решавани. У томе је Бошку помогао и Јуриј Кобаладзе, бивши обавештајац и предавач МГИМО. Он се обратио ректору са целим списком проблема.

– Најзанимљивије је то што у Русији морају да се решавају проблеми којих уопште не би требало да буде – прича Бошко. – Сви ти лифтови, лош асфалт... Чак и ако постоје закони, нема новца да се они спроведу у дело. На пример, мени као инвалиду је неопходан помоћник за хватање бележака на предавањима или за израду дипломског рада. По закону инвалид треба да има помоћника, али ја га нисам имао. Мада, наравно, ја схватам да су ми овде могли рећи: „Нисмо те ни звали”. Али нису то рекли. Појединим људима сам веома захвалан, на пример ректору Торкунову. Он ми је увек излазио у сусрет. И Сергеју Синицину, који је одговоран за студентски смештај. Он је имао разумевања за моје потребе, и помагао је.

Захваљујући Бошковим напорима ректор Торкунов је потписао специјално правило којим се регулишу студије инвалида на МГИМО. Бошко каже да у том правилу има још много недостатака, али су очигледне позитивне промене.

Илустрација: Алина Јаблочкина. Илустрација: Алина Јаблочкина.

Тешко је бити русофил

Ако хоћете да чујете изразе одушевљења Русијом, сигурно не треба да се обраћате Бошку. Он о свему има свој критички став који сматра аргументованим, и не може се рећи да је његово мишљење о савременој Русији баш похвално.

Бошко се за Русију заинтересовао још у школи. Посебно су га потресли догађаји 1992-1993. године. Он се тада замислио над судбином велике земље и почео да изучава њену историју. Прочитао је биографије Стаљина и Троцког и ужаснуо се („Па то је потпуна деструкција!”), а на студијама се заинтересовао за руску филозофију, коју је затим проучавао пет година.

– У Србији је био веома снажан белогардејски покрет. На територији наше земље је основана Руска православна загранична црква. Мене је све то веома интересовало. Дописивао сам се са многим руским свештеницима из САД. Један руски свештеник из Сакрамента ми је чак био у гостима – прича Бошко. – Затим сам ја самостално научио руски језик. То је у Србији тешко постићи на други начин, јер се руски предаје само у 60 школа, а руску историју Срби уче из америчких књига. Историјом Русије се у Србији баве англофили, који пишу да нам Русија никада није била пријатељ, да нас је увек користила, а затим одбацивала. Један предавач на МГИМО ми је поменуо руску пропаганду у Србији, али ње, нажалост, нема и никада је није било.

Бошко сматра да Русија не улаже напоре у промовисање својих интереса у Србији. Штавише, Русија нема културно-образовну стратегију у погледу Србије. У Русији не постоји схватање да се међу Србима познавање Русије своди на некакве стереотипе, као и познавање Србије међу Русима. Американци су, по Бошковом мишљењу, врло осмишљено организовали своју пропаганду у Србији. У сваком великом српском граду постоји амерички центар, где се нуди огроман број књига у којима се објашњава како се уписати на амерички универзитет и добити стипендију. Сваке године се око сто америчких књига преведе на српски језик.

– Русија то не ради. Имам једног пријатеља који је у Србији издавао књиге о руској филозофији и на крају банкротирао. Затим је почео да преводи и издаје књиге о Немачкој, и одмах је почео да зарађује и да добија некакве награде. Ако Русија не жели да преводи своје филозофе и своју књижевност, онда не треба после да се чуди што Србија може да уђе у НАТО.

Бошко каже да Руси ни сами не желе да проучавају своју културу и своју историју. У таквим условима је тешко бити русофил:

– Када сам 2013. године први пут био у Русији, пријатељ ме је питао јесам ли видео све што сам хтео. Ја сам му одговорио да сам ја русофил због онога што је Русија била и што може да буде, али сам веома равнодушан према данашњој Русији, јер овде не налазим ништа што би могло да ме одушеви”, каже Бошко, овога пута без осмеха на лицу.

Па ипак, на питање да ли се каје што је дошао да студира у Русију Бошко одговара одрично. Овде му је боље него у Србији. Овде га, каже, не кажњавају за мишљење, као што је било на Београдском универзитету.

– Да ли ми је овде тешко? Није. Није ми нимало криво, јер сам видео оно што сам и очекивао да ћу видети. Видео сам бирократију која не доноси одлуке, људе који су постали егоцентрични и не примећују никога осим самога себе. Али та појава није типична само за Москву, него за сваки велики град. Једноставно речено, ми живимо у дубоко материјалном свету, у коме, нажалост, готово да нема места за духовност.

Недавно је ректор МГИМО одобрио да универзитет издвоји 200.000 рубаља Бошку за рехабилитацију. Он ми је после тога телефонирао и рекао: „Ето, све време си питала има ли нечег позитивног у мом животу овде? Е, ово је позитивно. Издвајање овог гранта значи да се појавила могућност добијања помоћи од универзитета, и сада ће њу моћи да искористе и други људи са истим проблемима као што је мој”.