Омладински „Дани Русије” у Србији у организацији Фонда „Горчаков”

Илустрација: Прес-фото.

Акције циклуса „Дани Русије” имале су два различита формата: округли сто у Привредној комори Београда и експертски панел на омладинском форуму „Власина”. Да ли је подршка акција у том формату у Србији већ уобичајена за Фонд „Горчаков”, или је у питању нека нова активност? Зашто је Фонд „Горчаков” одлучио да подржи овај пројекат?

Виталиј Солоњецки: Фонд „Горчаков” је, по мом мишљењу, постао доста устаљен и препознатљив бренд, и поред тога што смо ми у сфери народне дипломатије Русије сасвим млада организација. Фонд је основан одлуком председника Русије 2010. године, а у активну фазу рада смо ушли у лето 2011. године, тј. пре пет година. Оснивач Фонда је Министарство спољних послова Русије, а министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров је председник попечитељског савета Фонда. Према правилнику, главни циљ деловања је формирање објективне представе о Русији у иностранству путем пружања подршке развоју дијалога руских невладиних организација са њиховим иностраним партнерима који раде у сфери народне дипломатије. Ми смо, по мом мишљењу, добар пример државно-приватно г партнерства у сфери међународног деловања, када идеја о стварању такозваног „грантодавног” фонда, коју је иницирала држава, одмах добија и значајну подршку сваке врсте, па и финансијску, од стране друштвено одговорних представника пословних кругова. За пет година смо подржали преко 150 пројеката које је успешно похађало преко 60.000 људи. Преко 250 руских и страних организација имају статус партнера Фонда. Истовремено ми реализујемо низ такозваних „сопствених” научно-образовни х програма, чија су циљна група млади политиколози и новинари. Фонд има четири регионална правца, где балкански регион заједно са земљама Источне Европе заузима посебно место. Што се конкретно тиче рада са Србијом, он је покренут пре нешто више од три године.

У овом тренутку је разрађено неколико традиционалних формата који омогућавају да се комплексно одговори на оно што Срби очекују од Русије у вези са усавршавањем и јачањем наше билатералне сарадње у сфери народне дипломатије. У такве правце спадају научно-образовни програми (округли столови, конференције, семинари), омладински пројекти размене студената, рад са високошколским установама и грађанским организацијама. С обзиром на историјску традицију братских односа и духовну блискост народа наших земаља може се рећи да је српски правац један од наших најактивнијих праваца у балканском сектору.

Виталиј Солоњецки. Илустрација: Прес-фото.

Што се тиче учешћа експертске групе Фонда „Горчаков” у активностима које сте поменули, могу рећи да се ми увек трудимо да реагујемо на сличне иницијативе наших колега и партнера, јер свако дело и свако кретање треба да буде узајамно. Наравно, ми смо више навикли на формат округлог стола, одржаног 28. јула у Привредној комори Београда, али учешће на омладинском форуму „Власина” је било исто тако корисно, пре свега, надам се, за младе људе који су тамо били присутни. Треба истаћи да историја летњих омладинских научно-образовни х кампова у савременој Русији нема дугу традицију. Први такви сусрети су организовани тек пре десетак година. Сада је то подигнуто на федерални ниво са јаком међународном компонентом, где има више десетина земаља-учесница, а на челу тих пројеката су лидери држава. Драго нам је што то искуство преузимају наши српски пријатељи и млади активисти, и што позивају руске колеге да гостују у таквим акцијама.

На крају бих желео да истакнем да су иницијатори посете руске делегације били људи који су похађали наше образовне програме и да је квалитет представљених пројеката задовољавајући. Може се слободно рећи да је такав формат сарадње достојан пример народне дипломатије на делу.

Да ли је за вас, организаторе, ово било прво искуство такве сарадње? Реците нешто више о томе који пројекти су већ реализовани и шта је у плану у најскоријој будућности? Зашто сте се обратили Фонду са молбом да вам пружи партнерску подршку? Зар се не бојите да ће вас део јавности који је оптерећен евроатлантским тежњама прогласити за „агенте Кремља”?

Антонела Бијелић: Да, ово је први велики пројекат који смо довели до крајњег циља. Ми смо млада организација, постојимо од новембра месеца 2015. године, а основани смо са циљем да све научено на различитим конференцијама које смо посетили, што у Русији, што у Србији, применимо у практичном раду, да покренемо неке друге људе и допринесемо нашем друштву. Што се планова за будућност тиче, имамо их, и следећи пројекат се спрема за октобар или новембар месец. Све троје смо пре свега другари, који су се упознали на пројектима Фонда „Горчаков”, те је идеја да партнерску подршку од Фонда и тражимо дошла врло природно. Очигледно је да је руска омладина искуснија од наше у организацији сличних омладинских пројеката, и ми на неки начин сматрамо да од њих можемо да научимо доста тога, поготово кад видимо како искрено раде и како се односе према нама Србима. Иначе код нас у Србији већина људи би сматрала за част да их зову "агенти Кремља", толика је љубав у народу према Русији.

Антонела Бијелић. Илустрација: Прес-фото.

Антон Грабљин: Округли сто „Дани Русије” који је одржан у Београду на форуму био је први пројекат нашег новог тима. У плановима за јесен имамо припрему посете делегације из Казахстана Београду и одржавање експертског форума посвећеног питањима безбедности на Балкану, у сарадњи са фондом „Горчаков”. Поред тога, хтели бисмо да узмемо учешћа и пружимо допринос у припреми „Балканског дијалога 2016” који организује Фонд. А већ од децембра почињемо да се припремамо за одржавање руско-српског омладинског камп-форума, планираног у Србији за јул 2017. Желимо да покренемо и „учионицу руског језика”.

Фонд „Горчаков” чврсто стоји у центру ланца развоја народне дипломатије између Србије и Русије, што је истакао и сам министар спољних послова С. В. Лавров. Поред тога, наш организациони одбор у потпуности чине питомци образовних програма Фонда. Узгред, саму идеју и формат акције смо осмислили када смо се припремали за дипломски семинар Фонда, који је организован у мају у Калињинграду. Тамо смо и изнели своју иницијативу.

Део српског друштва који је оптерећен евроатлантским идејама није потпуно здрав, како ми се чини.

Перспектива да нас прогласе за „агенте Кремља” је јасна. Наши опоненти, који промовишу западне вредности у Србији, често покушавају да каче сличне етикете чак и на људе који немају везе са руско-српским односима. Мислим да вреди радити још интензивније, не обраћајући пажњу на сличне провокације, ако се оне појаве.

Илустрација: Прес-фото.

Тамара Јаковљевић: У даљем плану организације је рад на пољу друштвеног и политичког активизма младих, као и рад на повезивању Универзитета. Модел округлих столова и панела се добро показао, али такође је у плану оснивање руских или евроазијских студентских клубова на самим факултетима.

Појам „бојати се” није много близак српској омладини, посебно не када сте вођени идејама које повезују људе и ниподаштавају поделе. Када би на Западу постојале организације које на такав начин раде са омладином, као што раде руске, позвали бисмо их да буду један од партнера. Нама су потребни партнери који могу да нам пренесу своје знање и искуство, а како ће то гледати прозападни медији мање је важно. Позваћемо их да и они нешто науче.

Тамара Јаковљевић. Илустрација: Прес-фото.

Снежана Лакићевић, представник НИС Газпромнефть. Илустрација: Прес-фото.

Акције које Фонд организује у Србији периодично су изложене критици, и то од стране патриотски настројене јавности и једне и друге стране, тобоже због тога што нема практичних резултата. Какав је ваш одговор на те оптужбе? Какав стварни одјек ви сада примећујете после неколико година рада у Србији? Какав плод ваш труд треба да донесе у своје време?

Виталиј Солоњецки: Критика је веома корисна ствар, уколико је конструктивна и умесна. Не могу да кажем ништа о руској јавности, јер Фонд, колико је мени познато, има стабилан позитивни имиџ, до кога је нама свакако стало. Што се пак тиче Србије, мислим да то није везано за практичан резултат, него више за недовољан обим пројеката који су пред нама. У сваком случају, ми смо отворени за све и планирамо да радимо још систематичније.

О народној дипломатији се све чешће говори као о важном инструменту спољне политике, који Русија или нема, или он не функционише. Међутим, народна дипломатија је инструмент за дугорочно деловање. Он ретко кад омогућава да се жељени резултат постигне у конкретној ситуацији, али ствара повољну климу за спољну политику у целини.

<p>u0418u043bu0443u0441u0442u0440u0430u0446u0438u0458u0435: u041fu0440u0435u0441-u0444u043eu0442u043e</p>\n

 

1/2

 

Како оцењујете резултат управо одржаних „Дана Русије”? Шта је постигнуто, а шта не?

Виталиј Солоњецки: Сам назив упућује на поизитивна дешавања. Постигнуто је оно што је најважније, а то је да нисмо изневерили српске пријатеље и младе људе који су нас позвали и очекивали од нас занимљива предавања, радионице и дискусије. Србија има талентовану омладину, која, што је најважније, уме да слуша и да чује. Ти млади људи брзо уче и преузимају наше искуство. Јасно је да овакве акције не могу за један трен решити све проблеме, али већ је извесно да се у њима рађају нови лидери, формулише се нови смисао, изналазе се и промовишу нови (у позитивном значењу те речи) креативни приступи решавању многих питања.

Тамара Јаковљевић: Најв ећим резултатом можемо сматрати нове иницијативе и идеје које су се јавиле након округлог стола у Београду, као и током посете форуму „Власина 2016”. Уследили су позиви на даљу сарадњу од стране администрације градова у Србији за организовање сличних догађа за младе и студенте по питању међународне сарадње, као и иницијатива за организовање форума у већем обиму уз долазак бројније руске делегације.

Илустрација: Прес-фото.

Шта је по Вама било најупечатљивије на тим „Данима” у Београду, и на форуму „Власина”? Шта је оставило најјачи утисак?

Тамара Јаковљевић: Дога ђај у Београду остаје упамћен по јакој жељи панелиста са српске стране да појачају и прошире сарадњу са РФ по питању образовања и друштвених пројеката. На Форуму Власина видела се искрена радост учесника, заинтересованост и пажња према свим програмима током „Дана Русије”. То је пример да се ништа право и добро не може створити плаћеним механизмима и синтетичким путем, већ да уз мало иницијативе – предавања, служење традиционалног чаја, пројекције филма – можете да покренете лавину љубави и подршке која траје вековима између два народа.

Антонела Бијелић: Најјачи утисак целокупног догађаја и у Београду и на Власини је на мене оставио ентузијазам свих младих, који имају приближно година као и ми, и задовољство наших гостију, експерата и делегације из Русије.

Јевгениј Белих: Може се рећи да је највеће искушење била врућина која нас је дочекала у главном граду Србије. Посебно треба истаћи искрено осећање радости српске омладине која је дочекала аутобус са руском делегацијом на форуму „Власина”. Било је лепо видети како модерни формат омладинских научно-образовни х кампова постаје све популарнији у братској Србији.

Јевгениј Белих. Илустрација: Прес-фото.

Хоће ли овакви летњи „Дани Русије” поводом различитих летњих омладинских форума постати редовна појава?

Антон Грабљин: Формат омладинских образовних камп-форума у Србији још није развијен. Ми бисмо хтели да радимо у тој сфери, и да преузимамо искуство од Русије. Следеће године планирамо да организујемо комплетну руско-српску смену у којој ће учествовати и експерти за одговарајућу област, и велики број младих људи из Русије.

Тамара Јаковљевић: Мисл им да можемо заједничким снагама размотрити нове облике организовања „Руских дана”. Они не морају бити везани само за форум „Власина”, нити за летњи период године. Можемо позвати младе да формирају своје делегације и приреме програм за дату годину, и да предложе експерте које би волели да чују. Постоји велики потенцијал и простор за сарадњу у многим сферама рада са омладином.

Антонела Бијелић: Свакако, моје мишљење је да су „Дани Русије” у Србији врло важна ствар, без обзира на форум или конференцију у оквиру које се одржавају.

Виталиј Солоњецки: Све зависи од идеја и предлога наших српских партнера. Ми смо са своје стране увек спремни да обезбедимо експерте било ког нивоа. Млади Русије такође желе више да упознају српску браћу, да раде заједно и размењују искуства, а то значи да нас чека велики посао.

Илустрација: Прес-фото.

Акција у Београду је „пропраћена” новим извештајем у коме се тобоже раскринкава сав ужас који у себи крије активирана руска мека моћ (soft power) од које, наводно, дрхте обични Европљани. Овога пута је аутор извесни бриселски Martens Centre, а сам извештај има симпатичан назив: „Медвед у јагњећој кожи”. Већ је постала традиција да грађане Србије једном у свака три месеца сличним извештајима и конференцијама плаши неуморни CEAS Јелене Милић. Такав је, на пример, извештај на 200 страница са холивудским називом „Широм затворених очију”. Шта то толико „ужасно” ви радите у Србији? Зашто је у последње време у одређеним политичким и експертским круговима појединих европских земаља постало толико модерно плашити се руске меке моћи?

Виталиј Солоњецки: Отворено говорећи, по мом мишљењу, псеудоаналитички „радови” су намењени масама и понекад имају деструктиван и непредвидив ефекат. Што се тиче експерата који се озбиљно баве проблематиком, за њих је то најобичније „мућни па проспи”.

Ми се у Фонду „Горчаков” трудимо да избегавамо термин „мека моћ” када је реч о нашој делатности. Ми свој посао доживљавамо као информисање и разјашњавање. Мислим да је „мека моћ”, бар у оном значењу које је тој концепцији придавао аутор термина Џозеф Нај, више технолошко, и у великој мери грубо и манипулативно средство за стварање утицајних позиција у структурама власти других држава у циљу вршења контролисаног притиска (који доноси жељени ефекат) на спољну и унутрашњу политику тих земаља.

По мом мишљењу, у основи „меке моћи” неке светске силе, на пример Сједињених Америчких Држава, пре свега се крије тежња да се самоме себи припише право на изузетност, прикривену паролама о „слободи и демократији”, које су веома привлачне са гледишта цивилизованог приступа, али су прилично искомпромитоване захваљујући америчкој пропагандној машинерији.

Анализа искуства које наши западни партнери имају у примени своје „меке моћи” даје јаке основе за претпоставку да „мека моћ” у америчком схватању, уколико се одбаци „лепа амбалажа”, уствари није ништа друго до комплексно коришћење традиционалних пропагандистички х технологија уз деловање „испод жита”, које је најбоље описано изразом „обавештајно-под ривачка активност”, наслеђеним још из доба Хладног рата.

У поређењу са тим, делатност Фонда „Горчаков” темељи се на свесној жељи да се демонстрира привлачност Русије не само као државе, него и као цивилизацијског пројекта у укупности његових врлина и недостатака. То је и бескрај руских пространстава, то је и ширина руске душе, и гостопримство наших народа, и традиционална храброст и самопожртвованос т руских ратника... То су и вековне традиције мирне коегзистенције народа који живе у Русији, и узајамно обогаћивање различитих култура и религија.

Из тога и произилази принципијелна разлика у методима који се примењују. Уместо семинара и радионица усмерених на фарбање представе о свету у црно и бело, током којих се поједине организације не либе да користе методику неуролингвистичк ог програмирања, ми водимо дијалог и не покушавамо да наметнемо учесницима акција илузорно-привлач ну слику Русије, него се трудимо да што подробније и отвореније опишемо све што треба описати, између осталог и побуде за доношење неке конкретне одлуке или неки конкретан догађај у унутрашњој или спољној политици.

Полазећи од тога, ефикасност нашег деловања ће зависити од тога колико ћемо ми бити поштени и отворени са нашим партнерима, и што је још важније, сами са собом.

Учесници форума. Илустрација: Прес-фото.

Никита Бондарев: Смисао је у томе да се управо у Србији у највећој мери испољио парадокс који је везан за „меке моћи”. САД троше огроман новац (конкретне суме је навео лист „Политика”) за подршку својим НВО у Србији и „гурање” својих програма, а Русија троши неколико стотина пута мање, и опет српски народ изражава огромну наклоност Русији, воли Путина и не хрли у НАТО. Посебна прича је споменик Николају II, до кога, што би рекао песник, народна стаза неће зарасти у коров. Људи редовно остављају цвеће испред споменика, крсте се испред њега као испред храма, старији људи плачу и целивају постоље споменика (то сам лично неколико пута видео). И сада Запад покушава да схвати КАКО тим Русима све то полази за руком? Русија постиже такав резултат не трошећи практично никаква средства у поређењу са Западом. Вероватно Руси знају некакву тајну – мисле прагматични Американци, – некакву чаробну реч, чаробни рецепт меке моћи, који ми не знамо... И онда улажу још више новца не би ли сазнали ту тајну, а Јелена Милић им пише трактате на 200 страна, саставља спискове у којима се у „агенте утицаја” Русије убраја и Филозофски факултет (и то цео) Београдског универзитета и Институт за новију историју Србије (такође цео). Али у тим трактатима НЕМА одговора на једноставно питање: Како то да Русија више утиче на свест народа Србије него САД? Ја сам читао те текстове, они су доступни на интернету. Пре или касније ће Сорос и Рокфелери схватити да је спонзорисање писања таквих извештаја и састављања таквих идиотских спискова потпуно бесмислено и престаће да дају новац Јелени Милић. Додуше, ја желим драгој госпођи Милић да се то догоди што касније – мени није жао туђег новца, нека се слободно обогати помоћу својих „истраживања” о руској „мекој моћи” докле год има такву могућност...

<p>u0418u043bu0443u0441u0442u0440u0430u0446u0438u0458u0435: u041fu0440u0435u0441-u0444u043eu0442u043e</p>\n

 

1/2

 

Дакле, у чему је онда тајна руске „меке моћи” на Балкану? Одговор је једноставан: не постоји никаква тајна. Постоји историјско памћење, које у српском народу нису могле искоренити ни четири деценије Титове владавине, ни економске санкције 1990-их, ни дивљање „демократије” током 2000-их. Људи памте да је српску армију у Првом светском рату од уништења спасла лична интервенција Николаја II, и због тога доносе цвеће и стављају испред споменика. То се не може купити никаквим новцем. Људи памте како их је 1999. године бомбардовала авијација НАТО-а. Донедавно су се у центру Београда могле видети последице бомбардовања на зградама Генералштаба и МУП-а. Сада се развалине рашчишћавају, али то неће помоћи да се бомбардовање избрише из народног сећања, и због тога Срби већином не желе у НАТО и воле Владимира Путина. Ето, то је све. Нема ту никакве тајне.

Док сам боравио на форуму „Власина”, схватио сам да српска омладина све то памти и све добро разуме. И то, понављам још једном, апсолутно нема никакве везе ни са каквом „меком моћи”. То је историјско памћење, оно се грантовима и „истраживањима а ла Јелена Милић” не може избрисати...

Што се тиче меке силе као такве, нема сумње да Русија мора наставити да је развија, мора улагати више средстава у образовне програме и народну дипломатију. У Србији не треба да функционише једна, него двадесет једна структура попут „Руског света” (рус. „Русский мир”). Не треба да постоји само портал „Руска реч” и радио „Спутник”, него неколико информационих ресурса. Наравно, потребан је и руски информациони ТВ канал попут RT, али на српском, о чему сами Срби све време говоре. Јер, лепо је што постоји памћење, али треба да постоји и знање. Народ воли Русију као што ју је и волео, али све мање Срба зна руски језик. У то смо се још једном уверили на Власини. Због тога је тако важно што двоје најактивнијих учесника омладинског слета на Власини добијају од Фонда „Горчаков” путовање у Русију.

Никита Бондарев. Илустрација: Прес-фото

Утисци српских и руских учесника поменутих акција:

Јована Јанковић (студенткиња Архитектонског факултета Универзитета у Нишу, добитница награде Фонда „Горчаков”)

Гостовање Руске делегације на Форуму Власина ми је пробудило снажну жељу да прочитам све о историји наших народа, о путевима у којима смо се сретали или помагали једни другима као братске и пријатељске државе. Велики патриотизам и љубав коју на прави хумани начин они негују према својој земљи буди инспирацију да се и ти тако опходиш према земљи из које долазиш. Научили су нас да се морамо борити и учинити кораке за све оно што желимо да остваримо у животу, а не само да причамо о томе. Делагација нам је указала на могућности сарадње међу младима, презентујући како се млади у њиховој земљи организују, све о програмима које они имају, а који нам могу помоћи да се образујемо, остваримо контакте или неку своју идеју, и да то реализујемо уз помоћ средстава које је могуће освојити детаљном разрадом плана и конкурисањем. Српско-руски односи су помало изврнуто приказани у јавности и медијима, и о њима се пише као о каквом фанатизму, али зар братска љубав не подразумева да дате и живот за некога свог када је то потребно, а тај живот се не мора дати само на бојном пољу већ се може дати и помагањем како у материјалном тако и у психолошко-духов ном смислу, или просто правим примером какав јесте политика и сам начин живота људи у Русији.

Изузетна ми је част и овом приликом се још једном неизмерно захваљујем Фондацији „Горчаков” као и руској делегацији, гостима овогодишњег форума „Власина”, који су мој активизам, начин размишљања и деловање око себе како према људима тако и према природи још више оснажили и мотивисали доделивши ми награду да отпутујем у њихову земљу на било који омладински или образовни програм који одаберем и омогућивши да моје идеје добију шансу да се чују даље, а свакако да ћу знање које понесем са собом поделити са младима из мог окружења и Србије. Хвала Руској делегацији и наставите са вашим дивним радом! До свидания!

Победници. Илустрација: Марко Тајдић/http://www.youthnow.rs/

Јевгенија Суверина (архитекта, Москва)

За мене лично је ово нова и занимљива прилика за сарадњу међу младима. За сарадњу која уједињује историјски блиске народе Русије, Србије и Републике Српске. То је било незаборавно путовање и велико искуство. Ми говоримо на различитим језицима и уједно говоримо истим језиком! Желим да верујем да ће ова моја прва посета Србији бити почетак. Носим кући и нове утиске и идеје, али и нове пријатеље.

Милица Ковачевић (студенткиња синологије на Универзитету у Источном Сарајеву)

Посјета руске делегације форуму „Власина” оставила је јако добар и позитиван утисак. Познато је да љубав и пријатељство Србије према Русији и обратно сеже од давнина, тако да се то видјело и на овом форуму. Са руским учесницима на форуму смо створили лијепа пријатељства, иако смо се релативно кратко дружили. Од руске делегације смо такође сазнали јако корисне информације о руским форумима, фонду „Горчаков”, сајту Росмолодежь и другим стварима које ће јако користити свима који то желе, а и ја сам једна од њих, јер су све то јако добре и корисне ствари. Такође сам добила и прилику да после годину дана провјежбам руски језик који је дефинитивно један од најјачих и најкориснијих свјетских језика. Све у свему, посјета руске делегације је на мене оставила јако добар утисак, и вољела бих да се понови и следеће године.

Илустрација: Прес-фото

Ксенија Лисовска (студенткиња Московског државног универзитета међународних односа, МГИМО, Москва)

Драго ми је што ми се пружила шанса да учествујем на форуму „Власина”. Тема руско-српских односа ме веома занима. Свесрдно подржавам јачање сарадње путем организовања оваквих акција.

Организатори програма су успели да за кратко време сједине културне, забавне и образовне активности у једну целину. На пример, у Београду је за нас била организована пешачка екскурзија по граду.

Јован Алексић (доктора нт на Катедри за историју Филозофског факултета у Косовској Митровици, један од младих предавача на Форуму).

Моји утисци су и више него позитивни. Занимљива предавања, на којима се имало шта чути и научити, топла, пријатељска атмосфера, успостављање живих контаката међу младим и перспективним Русима и Србима, добар су залог за још тешњу будућу сарадњу. Волео бих да има још оваквих догађаја.

Илустрација: Прес-фото.

 Марио Ћумуровић (Факултет политичких наука, Бања Лука) 

Као полазник програма Фонда Горчаков, из Републике Српске, сматрам да је долазак руских експерата на округли сто у Београд и на Форум Власина успјех свих нас.

Није довољно само да говоримо о опредијељености младих за сарадњу са Русијом. Потребно је да се покренемо и да уложимо сву своју интелектуалну и духовну снагу у геополитичком повезивању Србије и Републике Српске са Русијом.

Млади имају могућност повезивања и сарадње у свим областима и све што је потребно јесте наша воља јер са руске стране ћемо сигурно добити подршку.

У Београду смо имали прилику да чујемо ставове  руских експерата о дуалном образовању и међународној сарадњи, али и о утицају медија на живот младих људи. За мене као младог политиколога ово су биле корисне и вриједне информације на основи којих ћу моћи са већом пажњом посматрати детаље о којима смо разговарали.

Форум Власина, по узору на сличне кампове у Русији, окупља активне младе Србе из свих српских држава и на једном мјесту смо имали прилику да се повезујемо, да стварамо нове идеје и да учествујемо у разним едукативним модулима.

Поред многих корисних предавања највећу пажњу су имала она на којима су предавачи били руски експерти, а томе највише свједоче  дискусије које су се покретале након предавања.

Илустрација: Прес-фото

Млади Срби су имали прилику да сазнају о могућностима сарадње  и укључивања у руске међународне програме,  о сарадњи државе са омладином у Русији, о зеједничкој српској и руској историји и о искушењима кроз која смо заједно пролазили, о медијима, о предузетништву, о омладинском и студентском активизму код нас и у Русији, о организацији времена и пројеката, о безбиједности, о друштвеној одговорности али и о разним руским омладинским пројектима који се у сличном облику могу реализовати и у српским државама.

Сазнали смо да Русија пружа много међународних програма на којима можемо учествовати и да је само потребно да прегледамо све што нам се нуди и да по сфери свога интересовања изаберемо оно што је најбоље за наш развој и за област којом се бавимо.

Сви ми млади људи требамо много енергије уложити у свој развој јер само са великим знањем можемо бити корисни своме народу, својој држави и братским православним народима у свијету.

Вјерујем да ће се  Форум Власина развијати из године у годину и да ћемо за кратко вријеме и ми бити у могућности да организујемо велике скупове као што је то случај у Русији. То није само циљ. То је потреба свих нас ако желимо да своју активну омаладину развијамо као Србе који желе сву своју снагу уложити у развој своје државе и братских народа.

Дарја Марачева (студенткиња МГИМО, Москва)

Што се тиче округлог стола, то је била веома занимљива, и што је најважније, корисна размена мишљења, јер се није разговарало само о позитивним странама сарадње између Русије и Србије у сфери образовања, него и о постојећим проблемима.

То је био изванредан форум са предивном атмосфером, новим пријатељствима и утисцима. Мало је недостајало активности или игара које би помогле склапању познанстава између Руса и Срба. Мислим да би такве игре помогле оним руским девојкама и младићима који никада нису учили српски језик да се боље упознају са српским учесницима.

Аљона Костина (Институт „Пушкин”, лекторка за руски језик на Филолошком факултету Београдског универзитета)

Толико невероватних утисака ме везује за Београд! И један од најлепших поклона који сам добила од Србије је путовање на међународни омладински форум „Власина”. Млади Срби су врло топло дочекали „браћу Русе”. „Дани Русије” на форуму су одржани у дивној атмосфери, али су били и врло информативни захваљујући предавањима руских експерата. Највише ме радује што су двоје активних младих учесника добили од Фонда могућност да бирају програм и отпутују у Русију!

Росијскаја газета. Сва права задржана.