Споразуми из Минска: Две године мировног процеса

Валериј Мељников / РИА Новости
Пре две године, 5. септембра 2014, у највећем јеку оружаног конфликта између Украјине и непризнатих република Донбаса потписан је први споразум у Минску о прекиду сукоба. Подсетимо се како је текао Мински мировни процес и шта је досада постигнуто.

Антивладини протести  на Мајдану, 19. фебруар 2014. / ReutersАнтивладини протести на Мајдану, 19. фебруар 2014. / Reuters

После државног преврата у Украјини у фебруару 2014. године, када је „Евромајдан” свргнуо председника Виктора Јануковича, народ на истоку земље се успротивио. Житељи источне Украјине, где су историјске везе са Русијом веома снажне, уплашили су се ескалације национализма у земљи и забране коришћења руског језика. После сједињења Крима са Русијом проруски активисти у Доњецкој и Луганској области супротставили су се покушају Кијева да оружаним путем наметне Донбасу резултат државног преврата. Оружане формације нових кијевских власти нису успеле да преузму контролу над Доњецком, Луганском и читавим низом градова и села.

Лавров: Запад има различите аршине за тумачење државних удара

У лето 2014. године оружани сукоби на југоистоку Украјине прерасли су у прави рат између оружаних формација кијевске власти и устаничких одреда самопроглашених република ДНР и ЛНР.

Од артиљеријске ватре са обе стране су гинули цивили и уништавана је инфраструктура Донбаса, који је некада био богат регион и центар украјинског рударства, као и црне и обојене металургије.

Село Луганскоје после бомбардовања украјинских ваздушних снага / Валериј Мељников/РИА НовостиСело Луганскоје после бомбардовања украјинских ваздушних снага / Валериј Мељников/РИА Новости

Када су у августу 2015. године Доњецка и Луганска Народна Република кренуле у офанзиву, Кијев је одлучио да тај проблем реши дипломатским путем. Тако су 5. септембра 2014. године у главном граду Белорусије представници Русије, Украјине, ДНР, ЛНР и посматрач из ОЕБС-а потписали Мински протокол („Минск 1”). Он је обавезивао стране да обуставе ватру и размене заробљенике.

Украјина је са своје стране обећала да ће спровести децентрализацију власти усвајањем закона „о посебном статусу” Доњецке и Луганске области коју контролишу устаници.

Премијер ДНР Александар Захарченко, премијер ЛНР Игор Плотницки, руски амбасадор у Украјини Михаил Зурабов, бивши председник Украјине Леонид Кучма и представница ОЕБС-а Хајди Талавини, Минск / Генадиј Жинков / TAССПремијер ДНР Александар Захарченко, премијер ЛНР Игор Плотницки, руски амбасадор у Украјини Михаил Зурабов, бивши председник Украјине Леонид Кучма и представница ОЕБС-а Хајди Талавини, Минск / Генадиј Жинков / TAСС

„Минск 1” није донео Донбасу мир. Током читаве јесени 2014. године стране нису у потпуности обуставиле ватру. Било је појединачних сукоба и још увек је отварана артиљеријска ватра на стамбена насеља. Па ипак, интензитет те ватре је у поменутом периоду био мањи. На територију ДНР и ЛНР је почела редовно да пристиже хуманитарна помоћ из Русије.

Луганска народна милиција у Славјаносербској области, Лугански регион / Валериј Мељников/РИА НовостиЛуганска народна милиција у Славјаносербској области, Лугански регион / Валериј Мељников/РИА Новости

У јануару 2016. године борбена дејства су поново узела маха. Заменик директора Института за проучавање земаља Заједнице независних држава Владимир Јевсејев истиче да је одређену улогу одиграо ефекат претераних очекивања. Наиме, током релативног затишја украјинске оружане формације су скупиле нову снагу и процениле да су у стању потпуно да „очисте” Донбас. Са друге стране, устаници су желели да ослободе преостале делове административних граница Луганске и Доњецке области.

„Стејт департмент има план у случају упада руске војске у Украјину“

„У тим околностима, после нових сукоба и стотина нових жртава обе стране су схватиле да немају довољно снаге за реализацију својих намера”, каже Јевсејев. После пропале офанзиве украјинских оружаних формација и обруча у коме су се њихове јединице нашле код Дебаљцева Украјина је поново прибегла дипломатији.

Угљегорск, Доњецка област / ReutersУгљегорск, Доњецка област / Reuters

Споразум „Минск 2” су 12. фебруара 2015. године потписале Русија, Украјина, ДНР и ЛНР. Он је подразумевао хитну обуставу ватре и повлачење наоружања, после чега је требало да уследи решавање кризе политичким путем. Споразумом је предвиђено да Украјина спроведе уставну реформу којом ће бити дефинисан посебан статус Доњецка и Луганска. После тога је требало да се у републикама одрже избори и да затим Украјина поново успостави контролу над границом са Русијом.

На Дан независности Украјине Захарова подсетила Кијев на зависност од САД

„Минск 2” се суштински разликује од „Минска 1” по репрезентативнијем нивоу на коме су вођени преговори, истичу експерти. У разматрању новог споразума лично су учествовали председници Русије, Француске и Украјине и канцеларка Немачке. Немачка и Француска су гарантовале да ће Кијев испунити обавезе споразума, док је Русија исто то гарантовала за ДНР и ЛНР.

Александар Лукашенко, Владимир Путин, Ангела Меркел, Франсоа Оланд и Петар Порошенко, 11. фебруар 2015, Минск / ReutersАлександар Лукашенко, Владимир Путин, Ангела Меркел, Франсоа Оланд и Петар Порошенко, 11. фебруар 2015, Минск / Reuters

Па ипак, после „Минска 2” мировни процес је застао. Избори у ДНР и ЛНР су првобитно били планирани за јесен 2015. године, али још увек нису одржани. Представници Украјине тврде да јавност још увек није спремна за те изборе. „У Украјини сада не постоји политичка воља за вођење преговора са Доњецком и Луганском”, сматра Јевгениј Минченко, директор Међународног института за политичку експертизу.

Украјина расписала потерницу за Шојгуом

Што се тиче борбених дејстава, Минченко сматра да је после „Минска 2” настала чудна ситуација у којој нема „ни рата ни мира”, тј. не изводе се крупне војне операције, али се смењују периоди затишја и ескалације.

Владимир Јевсејев се слаже и додаје да је крајем августа 2016. године режим прекида ватре у просеку кршен 300-350 пута у току 24 часа. Прозападно настројени лист „Новая газета” у својој „летњој репортажи са линије раздвајања” тврди да примирје регуларно крше обе стране, и да број жртава и даље расте и на једној и на другој страни. По мишљењу експерата, ситуација може поново деградирати у правцу ескалације сукоба и новог рата.

Кујбишевски рејон / Михаил Соколов/TAССКујбишевски рејон / Михаил Соколов/TAСС

Па ипак, „нормандијска четворка” и контакт-група за решавање ситуације на истоку Украјине (чине је Русија, Украјина, ДНР и ЛНР) и даље покушавају да реше кризу у Донбасу. Нови прекид ватре је ступио на снагу 1. септембра 2016. године после договора који су постигли чланови контакт-групе у Минску. Засада није извесно колико ће ово ново примирје бити стабилно.

Експерти сматрају да решење конфликта у Донбасу није могуће без учешћа САД, јер су оне кључни савезник Украјине. „У овом тренутку само Американци имају праве полуге за утицај на Украјину”, каже Јевгениј Минченко. Владимир Јевсејев наглашава да је одлазећа Обамина администрација усредсређена на Сирију и тешко да ће испољити неку већу активност у погледу Украјине. Према томе, највероватније ће судбину Минског мировног процеса у великој мери одредити политика следећег председника САД.

Донбас је постао део Украјине тек 1920. године, приликом формирања Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике. Пре тога, тј. за време Руске империје, Донбас је попут неких других региона источне Украјине третиран као територија на којој живе претежно Руси.

То је разлог велике заступљености руског језика у Донбасу и целој источној Украјини. Знатан део становништва се у постсовјетској Украјини (тј. од 1991. године) придржавао проруских ставова и подржавао проруске политичке странке. Међутим, нова украјинска власт је свима наметала украјински језик и украјински идентитет, што се није допало многим житељима источне Украјине.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“