У руским биоскопима 15. септембра почиње приказивање филма чувеног холивудског редитеља Оливера Стоуна о Едварду Сноудену, бившем агенту и програмеру обавештајне службе САД. Стоун је на овом филму радио две године. Чак и за мајстора таквог формата ова тема је крупан залогај. Још се није слегла прашина око догађаја коме је посвећен филм, а Сноуденови потези су дискредитовали власти и обавештајне службе САД, и проузроковали су многе скандале на међудржавном нивоу.
О томе у каквим условима је сниман филм о Сноудену сликовито говоре Стоунове речи упозорења када смо се договарали о интервјуу преко телефона: „Ја сам уверен да нас прислушкују или да раде нешто у том смислу. Интервју такође могу да прислушкују. Зато мислим да треба да будемо опрезни, колико је то могуће. Питајте шта вас занима, а ја ћу се потрудити да одговорим оно што будем могао”.
Оливере, одмах имам једно питање у вези са вашим упозорењем. Зар ви и ваша екипа нисте страховали да ћете бити „под присмотром” због снимања таквог филма? Знамо да су Сноуденове инсајдерске информације снажно уздрмале репутацију америчких обавештајних служби. У том смислу је посебно на удару била Агенција за националну безбедност (ANB, америчка обавештајна служба која прати електронске и радио-техничке изворе информација). Зашто су најважнији делови филма снимани у Немачкој?
Оливер Стоун: Ми смо осећали да је безбедније снимати у Немачкој. Тамо људи, с обзиром на прошлост њихове земље, негативније реагују када их држава шпијунира. Сетите се 2013. и 2014. године када се све то догодило. У Америци су изношене хистеричне оптужбе да Сноуден ради за Русију или Кину, да је издајник и шпијун. Атмосфера је била усијана, па смо ми помислили да уколико филм будемо снимали у САД не можемо рачунати на дружељубив став према нашем пројекту. Анкете су показивале да је у Немачкој став грађана према Сноуденовом поступку био далеко позитивнији него у САД, где га је осуђивало око 60% испитаника. Додуше, касније се то променило, тј. и у Америци је став према њему постао позитивнији. Поједине сцене смо снимали и у САД. Тамо је снимање трајало око две недеље. Глумац који игра Сноудена шетао се испред Беле куће, резиденције председника Барака Обаме. Снимали смо и на Хавајима, у Хонгконгу и у Москви.
Да ли сте осећали некакав притисак власти САД или специјалних служби због снимања филма? Како сте контактирали са Сноуденом? Вероватно и ANB и CIA будно прате све што је везано за њега.
Оливер Стоун: Ми смо опрезно радили на сценарију. Нисмо о њему разговарали ни телефоном ни преко електронске поште. Рачунаре са текстом сценарија нисмо конектовали на интернет и користили смо шифровану преписку свуда где је то било могуће. Све то није било лако. Што се тиче Сноудена, никада не бих са њим разговарао телефоном. Одлазио сам у Москву да га посетим, или сам му слао поруке преко двојице адвоката – Бена Визнера у Вашингтону и Анатолија Кучерене у Москви. Право да кажем, нисам очекивао да ће ANB урадити нешто против нас због тог филма. То би било глупо, од тога би они сами имали штете. Ја сам се и раније много пута бавио таквим пројектима и осећао сам да сам у извесној мери заштићен, јер сам свој посао обављао јавно и у складу са законом. Додуше, можда и нисам у праву.
САД се обично позиционирају као земља слободе и афирмације личности. Да ли сте лако пронашли глумце, студио и финансирање за филм посвећен теми која је са политичког гледишта толико шкакљива?
Оливер Стоун: Са студијима је било веома тешко. У САД сви они припадају великим корпорацијама, а све оне су одбиле да раде са нама. Саме су себе цензурисале. Буквално сам осећао како их паралише страх од скандала везаног за ту ситуацију. Са корпорацијама је увек тако.
Сноуден: ИД није постојао док нисмо почели да бомбардујемо Сирију и Ирак
Нашли смо финансијере у Немачкој и Француској, а финансије треба да обезбеди и продаја филма у иностранству. У САД је са нама прихватила да ради мала, независна и млада компанија Open Road Films. Међутим, они немају много новца за филмове, тј. немају суме које поседују велике корпорације. То је прилично чудно да снимамо филм о Американцу, а немамо могућности да га финансирамо у САД. Нелагодно је и размишљати о последицама које то може имати у случају сваке теме или радње која није очигледно проамеричка.
Дакле, снимање је било прилично тешко. Али ви ту имате велико искуство. Постали сте славни захваљујући филмовима који су посвећени шкакљивим темама и имали су великог одјека. Ни филм о Сноудену није изузетак. Да ли овај филм у вашој личној хијерархији заузима посебно место?
Оливер Стоун: То је био тежак пројекат. Поред већ поменутих проблема најтеже је било направити од те радње драму, тј. трилер. Догађаји се врте око рачунара и шифровања, али то не делује много занимљиво. На екрану је то досадно. Са друге стране, требало је сачувати веродостојност и реално приказати оно што се догодило. Требало је направити декорације које личе на реално стање, нарочито рачунаре. То јест, није се смело претерати са тиме, да не изгледа све сувише фантастично.
Како вам је Сноуден помогао? Да ли је он већ видео филм? Ако јесте, да ли му се свидео?
Оливер Стоун: Два пута сам му показао филм. Да, свидео му се. Сноуден је био двоструко користан. Прво, он се одлично разуме у свет рачунара, тако да нам је помогао да избегнемо техничке грешке. Он је био у тим круговима, зна њихов жаргон. Друго, он је схватио шта је потребно да би се радња драматизовала.
Многи су доводили у питање Сноуденову мотивацију. У једном чланку листа The Guardian наведени су цитати из његовог налога на компјутерском форуму. Тешко је поверовати, али Сноуден је 2009. године писао све најгоре о листу The New York Times због објављивања поверљивих информација о нуклеарном програму Ирана. Само четири године касније и сам је постао инсајдер. У САД је оптужен за нарцисоидност и тежњу да постане популаран и славан. Какав је ваш утисак? Зашто је он то учинио?
Оливер Стоун: У томе се састојао мој драматуршки посао. Треба видети филм да би се то у потпуности схватило. Али било је неколико разлога. Он је патриота. Он верује у Устав скоро као млади скаут. Он се заклео на верност Уставу, а не агенцијама CIA или ANB. Ми смо показали како је он напредовао у обавештајним круговима, како је мењао радно место и шта је све сазнао на различитим местима. Плашило га је то што је сазнао.
Најважније је да је он имао свој живот. Треба узети у обзир и односе са девојком Линдзи Милс. Они су били 10 година у вези. Други фактор су проблеми са епилепсијом, када је први пут постао свестан да је смртан, да овај живот има границу. Када се млад човек суочи са тим, он почиње да размишља о томе шта он ради и чиме се бави у животу.
Радња обухвата његов развој од 20. до 29. године. То је велики корак. Човек напредује, учи и мења се. У томе се и састоји живот. У ствари, филм говори о томе како спасти своју душу.
Сноуден је један од најпознатијих инсајдера у историји САД. То је историјска епизода која се догодила недавно. И она још није завршена, јер је та тема још увек врло актуелна. Зашто сте донели одлуку да снимите филм о томе? Шта вас је ту привукло као редитеља?
Оливер Стоун: Да, лако је снимати филмове о покојним лидерима покрета за грађанске слободе, али није лако направити филм о човеку који је још жив. Ја најпре нисам хтео тиме да се бавим, противио сам се самоме себи. Када снимате филм на контроверзну тему, често не можете то да оставите иза себе, јер вас неко тужи и почињу судски процеси и проблеми. Ситуација у вези са сваким проблемом се мења. То поготово важи за ову тему – ту ситуација лако може да се промени. Била је то веома тешка одлука.
Сноуден критикује руски антитерористички пакет закона: Црни дан за Русију!
Али мене је одушевљавао поступак Едварда Сноудена као грађанина, јер сам подозревао да се власти баве нечим сличним још од времена када их је Џејмс Рајзен раскринкавао у листу The New York Times 2005 године (серија познатих публикација о програмима противзаконитог прислушкивања за време администрације Џорџа Буша Млађег). Када је Сноуден то урадио седам година касније, он је имао у рукама чињенице. То је утицало на цео свет.
У јануару 2014. године са мном се повезао Анатолиј Кучерена (руски адвокат Едварда Сноудена), после чега сам се најзад срео са Сноуденом. Он је био неповерљив, распитивао се какав је то филм. Ја сам такође био сумњичав и према њему, и према филму. Али тај младић је на мене оставио снажан утисак. Осећали смо да нам Ед излази у сусрет и прича оно што може да каже. Није причао све. Поједине информације су сувише осетљиве. Ја сам тада донео одлуку и пожелео да пренесем ту причу онолико веродостојно и реалистично колико је то могуће.
Сноуденов поступак је био моћан стимуланс за дискусије у америчком друштву о томе где треба повући границу између демократије, грађанских слобода и безбедности, тј. борбе против тероризма. После изношења инсајдерских информација администрација је предузела кораке усмерене на ограничавање размера електронске шпијунаже, која је била тотална. Да ли су спроведене реформе по вашем мишљењу довољне?
Оливер Стоун: Могу вам рећи да је сам Сноуден за Обамине реформе рекао да је то исто као када „промените завесу у соби”. Обавештајна служба може све да премота уназад и да поврати податке који су јој потребни. Мислим да сви Американци осећају да смо ми под присмотром. Ја сам одрастао 1950-их у Њујорку. Отац ми је причао о том осећају Хладног рата. Тај страх постоји у сваком од нас. Ми смо постали опрезније, све више бирамо речи. Ако отворено кажете шта мислите, можете постати класни непријатељ или непријатељ државе, непријатељ бизниса или корпорација, што је вероватније.
Сноуден: Све указује да је Русија одговорна за провалу сервера NSA
Највећа промена после Сноудена се, по мом мишљењу, састоји у томе што је уведено шифровање. Приватне компаније су почеле да користе ту концепцију. Facebook и Google су отишли корак напред. Не зато што су веровале да је Сноуденов поступак исправан, него једноставно нису хтеле да изгубе клијенте. У противном, друге компаније би понудиле производе са шифровањем и корисници би прешли код њих.
Да ли је по вашем мишљењу Русија донела исправну одлуку да пружи азил Сноудену?
Оливер Стоун: Знате, то питање сам ја поставио Владимиру Путину. Он је дао добар одговор, али вам ја не могу саопштити шта је одговорио док филм не буде премијерно приказан. Наравно, то што је председник Владимир Путин пружио уточиште Сноудену нанело је штету његовим односима са Западом. Не мислим да се то много допало Америци, која доминира над Западом.
Узгред, ви сте радили на документарном филму о Путину. Како напредује тај пројекат?
Оливер Стоун: Да, тај посао се приводи крају. Можда ће бити готов следеће године.
Пуну верзију интервјуа на руском језику можете прочитати овде.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
