Како совјетска прошлост утиче на односе Русије са светом?

Водећи експерти светске политике окупили су се на Валдајском форуму у Сочију од 24. до 27. октобра, и упоредили спољну политику данашње Русије са политиком Совјетског Савеза.

У ове дане, када се савременој Москви приписују амбиције Совјетског Савеза, експерти су покушали да формулишу најважније митове везане за њену совјетску прошлост и неизвесну будућност.

Фото: Анатолиј Струњин/ТАСС

Совјетска прошлост

„Ја не верујем да је распад Совјетског Савеза 1991. године био неизбежан. Постоји много фактора који су могли допринети да се то и не догоди“, рекао је за „Руску реч“ Роберт Легволд, заслужни професор Катедре за политикологију Колумбијског универзитета и директор Евроатлантске безбедносне иницијативе.

Ниједна од најважнијих теорија које експерти истичу у потрази за разлозима распада Совјетског Савеза 1991. године не објашњава тај феномен у потпуности. Било да су узроци распада скривени у политичком и економском систему СССР-а, или у проблему његових националности, које су подгревале сепаратистичка стремљења у појединим деловима мултинационалне заједнице, ипак је немогуће са сигурношћу рећи зашто се Совјетски Савез распао управо 1991. године, сматра Легволд.

Путин прокоментарисао западну демократију

Једнозначно дефинисање узрока распада Совјетског Савеза није могуће ни због мишљења да је СССР био намерно демонтиран. „У Русији има веома много људи који сматрају да се Совјетски Савез није сам распао него је демонтиран“, рекао је за „Руску реч“ Андреј Циганков, професор катедре за политичке науке и међународне односе Универзитета у Сан Франциску.

Мишљење да криза у Совјетском Савезу није била структурне природе потврђују и подаци да се 1988. године побољшала економска ситуација у СССР-у, рекао је Циганков. „Можда то није била структурна него циклична криза. Могуће би било изменити ситуацију да је вођена другачија политика“, тврди експерт.

Друго, још занимљивије питање, по Циганковљевом мишљењу, тиче се екстраполирања принципа совјетске спољне политике на савремену Русију.

Неизвесна будућност

„Тај воз је већ отишао“, рекао је Ричард Саква, стручњак за европску и руску политику на Универзитету у Кенту, одговарајући на питање „Руске речи“ да ли Москва тежи за оним утицајем на друге земље који је имала у доба СССР-а.

Погрешна је претпоставка да свако јачање утицаја Русије на постсовјетском простору обавезно значи тежњу Кремља да обнови Совјетски Савез, рекао је експерт. Чувене Путинове речи о „највећој геополитичкој катастрофи 20. века“, не треба интерпретирати као његову жељу да обнови Совјетски Савез чим му се пружи прилика, слаже се Легволд.

Данашња Москва нема амбиција да увлачи околне земље у блокове попут оних из доба Хладног рата, сматра Легволд. По мишљењу овог експерта, Русија, као и свака друга земља, жели да се њен глас узима у обзир приликом доношења регионалних одлука које се тичу њених интереса, али то не значи да Русија тражи начина да успостави потпуну контролу над својим суседима.

Експерти: Будућност света у рукама Кине, САД и Русије

Управо због тога земље западног света не треба да доживљавају Русију као потенцијалног агресора. Главни задатак Москве данас је побољшање економске и демографске ситуације у земљи, сматра Џон Миршајмер, професор политикологије на Универзитету у Чикагу.

Експерти сматрају да Запад упућује критике руским интеграционим иницијативама због тога што поменуте иницијативе доводе у питање веру западних земаља у то да савремени светски поредак нема алтернативу.

„Помоћу универзалног система који су западне земље успоставиле после 1991. године врше се покушаји хомогенизације политичког простора у целом свету. Развој БРИКСА-а и других заједница земаља аргумент је којим се показује да алтернатива постоји и да монополарни универзализам више није прихватљив“, рекао је Саква.

При томе Москва не тражи путеве да намерно супротстави западном свету алтернативно устројство светског поретка, сматрају експерти. Они су убеђени да су спољнополитичке иницијативе Русије, укључујући и све тешњу сарадњу са Кином, условљене пре свега политиком коју САД и ЕУ спроводе према Москви.

„Руси најчешће само реагују на потезе Американаца […]. Управо су Американци ти који гурају Русе да се окрену Кинезима, и ја мислим да то није у интересу Америке“, рекао је Миршајмер.

Па ипак, засада у односима Русије и Запада преовладавају конфронтација и антагонизам. И једни и други сматрају да друга страна испољава експанзионистичке тенденције, а нормализација односа међу њима и обострано корисна сарадња нових и старих интеграционих творевина и даље је сценарио који није реалистичан, сматрају експерти.

Росијскаја газета. Сва права задржана.