Судбина „Црвене капеле”, обавештајне мреже СССР-а у нацистичкој Немачкој

Иза псеудонима „Кент” крио се агент Анатолиј Гуревич. Рођен је у Петербургу, у породици фармацеута, где се у кући говорило на јидишу, ивриту, украјинском и руском.

У фебруару 1939. године, са својих 26 година, Гуревич је положио заклетву и под поменутим псеудонимом постао нелегални агент Главне обавештајне управе Генералног штаба Црвене армије. Прошао је обуку, а затим је са пасошем мексичког уметника који је посетио Совјетски Савез исте године отпутовао у Брисел, где се легализовао под презименом уругвајског бизнисмена Винсента Сијере.

Сијера није скоро ништа знао о својој „отаџбини”, чак ни како се зове председник Уругваја. Прочитао је само оно што пише у Великој совјетској енциклопедији – да је главни град Монтевидео, који се налази на обали залива Ла Плата и Атлантског океана, те да се у Уругвају највише производе овчија вуна, месо и роба од коже. Управо ту „робу” је Кент требало да увози у Белгију, али умало није „проваљен” већ првог дана, приликом регистрације боравка у локалној полицијској станици.

Анатолиј Гуревич / a-gurevich.narod.ru

Како се касније испоставило, требало је да он одседне у хотелу „Ермитаж” и да се у њему састане са својим резидентом Леополдом Трепером званим „Ото”, али је тај хотел тада већ пет година радио као јефтина јавна кућа, у коју је страним бизнисменима било испод части чак и да свраћају, а камоли да дуже у њој бораве. Са друге стране, Гуревичев „колега” из обавештајне службе, под псеудонимом Хемниц (Михаил Макаров), није знао ни шпански језик, који се говори у Уругвају, нити било који други страни језик. Хемниц је живео као типични необразовани имигрант. Седео је у стану и отуд слао шифроване поруке, и повремено је одлазио у продавницу. Са продавачицама се споразумевао помоћу гестова.

Брак и посао у Белгији

Током прве три године живота у Белгији Кент је успео да се ожени богатом наследницом велике фирме Simexco која се бавила увозом и извозом. Већ у првим данима немачке окупације родитељи његове супруге су као чешки имигранти јеврејског порекла морали хитно да напусте земљу.

На Кентова плећа се сручио наслеђени бизнис са филијалама у Паризу, Марсељу и другим великим градовима Европе. Тај новац је касније био довољан да се од њега у потпуности финансира комплетна совјетска обавештајна мрежа.

„Алпски батаљони Вермахта се у планинама припремају за рат са Русијом. Највиши чиновници немачке амбасаде не скривају да је напад на СССР планиран за мај-јун ’41” – тако је гласила једна тадашња Гуревичева дојава Москви.

Међутим, испоставило се да је Москва игнорисала ту информацију, као и многе друге податке које је Кент успео да сазна о припреми за рат против СССР-а, а које су се тицале пребацивања фашистичких дивизија на пољско-совјетску границу, њихове бројности, састава и наоружања. Наводно је било наређено да се Јосифу Стаљину не квари расположење таквим вестима.

Плакат за филм „KLK an PTX – Die Rote Kapelle“ / DPA/Vostock-Photo

У октобру 1941. године Кент је добио задатак да оде у Берлин и успостави изгубљену везу Центра са немачким антифашистима Шулце-Бојзеном, Илзом Штебе и Адамом Кукхофом. Њихова организација ће се касније назвати „Црвена капела” (тако се звала операција Гестапоа у којој су похватани совјетски обавештајци на територији окупиране Европе).

У главном граду Немачке Гуревич се састао са изврсним немачким официром Харом Шулце-Бојзеном, рођаком адмирала Алфреда фон Тирпица.

Шта су у планинама Адигеје тражили окултисти СС дивизије?

Он је од оберлајтнанта Луфтвафеа добио информацију непроцењиве вредности, која се тицала стварних губитака Вермахта у биткама код Москве, недостатка горива за тенкове, авионе и возила. И што је најважније, та информација је разоткривала планове Хитлерове команде везане за пролеће 1942. године. Главна офанзива фашистичких снага, како је саопштио Гуревич Москви, неће бити усмерена на Стаљинград, него на Кавказ, са циљем да се заузму налазишта нафте.

Кент је најзаслужнији за то што је Црвена армија спремно дочекала ту офанзиву и до ногу потукла ударну групу немачких армија, не дозволивши да продру у Баку и до делте Волге.

Пад „Црвене капеле”

Крајем 1942. године бриселска група обавештајаца ухапшена је за време састанка у Отовом стану. Стицајем околности Кент је са женом успео да побегне, најпре у Париз, а затим у Марсељ. Међутим, није било могуће набавити друге исправе, тако да их је француска полиција 1942. године изручила Гестапоу.

Почео је нови период у животу, на који је морао бити спреман сваки илегалац, али који није свако могао поднети. Кент није пребијан и мучен, за разлику од других обавештајаца из поменуте групе. Чак му је било дозвољено да понекад заноћи у истој ћелији са женом, али му је јасно стављено до знања да од његове сарадње зависи и његов живот, као и живот вољене жене. После извесног времена Гуревичу је саопштено да се „у његово име” Москви шаљу телеграми различите садржине.

„Како год окренете, ви сте за Москву већ издајник”, рекао је Анатолију генерал Гестапоа.

Много година касније ће Совјетском Савезу постати доступан податак да Гуревич није издао ниједног човека којег је познавао, нити је саопштио Гестапоу било шта од онога што фашисти нису пре тога знали. Чак им није рекао ни своје право презиме.

Штавише, док се налазио у затвору (од новембра 1942. до јуна 1945), Анатолиј Гуревич је успео да врбује своје „саветнике и чуваре”, и да их убеди да ће „совјетска власт умети да цени њихов рад у корист Црвене армије”.

Током последње године своје „радио-игре” он је Центру слао веродостојне податке из немачког Генералштаба, а после капитулације Немачке довео је у Москву фашистичког генерала са љубавницом и кофером пуним тајних докумената. Гуревич тада није знао шта га чека код куће.

Цена „олакшица” у немачком затвору

Чим је у јуну 1945. дошао у Москву, он је одмах затворен у зграду Лубјанке, где му је ускоро саопштено да су му жена и син, који је рођен у немачком затвору, погинули у бомбардовању, а 1947. године је послат на 20-годишњу робију „због велеиздаје”. Амнестиран је 1955. године заједно са осталим обавештајцима који су се вратили у СССР. Већ 1958. године Гуревич је почео да тражи правду, тј. да пише писма различитим инстанцама са молбом да га рехабилитују.

Међутим, опет се одмах нашао иза решетака. Поново је ослобођен тек након две године.

Анатолиј Гуревич / a-gurevich.narod.ru

Аутор овог материјала је имао прилику да се у Санкт Петербургу 2003. године сретне са 90-годишњим Анатолијем Гуревичем.

„Не знам зашто се то дешава. Можда зато што част службе, која је у ратним годинама направила гомилу грешака, за поједине генерале увек има већи значај од части појединца. Можда зато што сам ја, нажалост, остао жив. Као сведок тих грешака и као живи прекор” – рекао ми је тада Кент.

Заиста, очигледно је нонсенс када обавештајац чудом остане жив у казаматима Гестапоа, када чак успе да врбује генерала ове немачке службе и да га после рата доведе у своју земљу са строго поверљивим документима. Али то је нонсенс само за оне који сваког човека третирају као потрошни материјал, па чак и онога који учини подвиг.

Легендарне совјетске шпијунке

Росијскаја газета. Сва права задржана.