1. Сиријска операција
И поред тога што је Владимир Путин у марту 2016. године изјавио да је операција у Сирији (покренута у септембру 2015. године) „у целини реализована“ и наложио да се део војног контингента повуче, дефакто је Русија наставила са учешћем у сиријском конфликту. Подршка коју су руске трупе пружиле сиријској армији омогућила је поновно успостављање контроле над делом територије.
Истовремено је Русија заједно са другим заинтересованим земљама у више наврата покушавала да помири сиријске власти са опозицијом. Тако је 27. фебруара уз посредовање Москве и Вашингтона било проглашено примирје које је трајало неколико месеци – све до јула, када су отпочеле жестоке борбе за Алеп.
Москва је покушавала да реанимира мировни процес, али је он отежан тиме што је Обамина администрација штитила сиријску опозицију, а није хтела или могла да покаже где се та опозиција налази и ко су њени представници. Рат је настављен и регуларна сиријска армија је крајем 2016. године преузела контролу над већим делом Алепа, другог по величини града у земљи. Поред тога, у марту су руске ваздушно-космичке снаге помогле сиријској армији да ослободи од терориста „Исламске државе“ древну Палмиру. Међутим, у децембру су терористи поново ушли у тај град искористивши ситуацију у којој су Сирија и Русија концентрисале све снаге на Алеп.
Надежда Савченко, припадница оружаних формација Украјине ухапшена је на територији Русије у лето 2014. године и готово две године је провела у руском истражном затвору. У Русији је осуђена за ратни злочин јер је учествовала у убиству руских новинара у Донбасу. Са друге стране, у Украјини је третирана као нацинални херој и посланица парламента.
Извор: Артјом Геодакјан / TAСС
Осуђена је на 22 године затвора, а затим је 26. маја 2016. године замењена за руске заробљенике Јевгенија Јерофејева и Александра Александрова, који су ухапшени на територији Украјине и осуђени за „вођење агресивног рата“.
Откако се вратила у Украјину Савченко игра улогу једног од најупечатљивијих и најоштријих посланика у парламенту, критикује владу, изјављује како је спремна да постане председница и позива на преговоре са непризнатим републикама ДНР и ЛНР. Њено пуштање на слободу је показало да и поред лоших односа Русија и Украјина ипак могу да постигну договор по неким питањима.
Када се председник Турске Реџеп Ердоган 28. јуна извинио Владимиру Путину за обарање руског авиона у новембру 2015. године, у односима двеју земаља, који су због поменутог инцидента били у ужасном стању, дошло је до заокрета за 180 степени. Русија је поново увела чартер летове за Турску и укинула део економских санкција уведених после инцидента. У Турску су се вратили руски туристи, а у октобру су обе земље потписале дуго очекивани споразум о изградњи гасовода „Турски ток“.
Извор: Reuters
Промењена је и званична реторика. На пример, Владимир Путин је 2015. године окарактерисао инцидент са обарањем авиона као „ударац у леђа од стране сарадника терориста“, а у августу је рекао да је Турска пријатељска земља са којом Русија има „јединствене односе“. Путин се у 2016. години три пута састао са Ердоганом. Његов портпарол каже да су односи двојице лидера поново „засновани на поверењу“.
Међутим, 19. децембра 2016. године у Анкари је брутално убијен руски амбасадор Андреј Карлов. Атентат су снимале камере, а извршио га је исламиста који је избачен из полицијских структура одмах након неуспешног покушаја државног преврата и свргавања Реџепа Ердогана. Припадници полиције су ликвидирали атентатора на лицу места и самим тим отежали даљу истрагу. Русија је до даљњег обуставила процедуру укидања безвизног режима за држављане Турске, али у целини гледано и руске и турске власти су дале до знања да овај догађај неће осујетити процес побољшања билатералних односа двеју земаља.
Крајем јуна је руски парламент усвојио пакет закона које су Думи поднели посланица Ирина Јароваја и сенатор Виктор Озеров. Пакет закона је усмерен на борбу против екстремизма. Новим пакетом закона је у Кривични кодекс додат члан „несаопштавање о злочину“, гранични узраст кривичне одговорности смањен је на 14 година, а оператори мобилне телефоније обавезују се да у одређеном периоду чувају телефонске позиве и преписку корисника, и да их стављају на располагање специјалним службама у случају потребе.
Ирина Јароваја / Извор: Ана Исакова/TAСС
У руском друштву је било и оних који нису поздравили овај закон. Међу њима су Савет за људска права и поједини грађански активисти. Поједини борци за људска права су критиковали нове законе због њихове наводне репресивности, а мобилне телефоније за то што ће резултат тих закона бити већа цена телефонских услуга. Па ипак, власт сматра да је овај пакет закона неопходан за осигурање безбедности, тако да је председник Владимир Путин потписао нови закон.
Непуних месец дана пре почетка Олимпијаде у Рио де Женеиру, извесни адвокат Ричард Мекларен објавио је 18. јула „извештај“ о допингу у руском спорту заснован на тврдњама бившег спортског функционера Григорија Родченкова, који је побегао из Русије и крије се у САД. У поменутом документу се без доказа тврди да је Руска антидопинг агенција сарађивала са Министарством спорта РФ и Федералном службом безбедности РФ у прикривању позитивних допинг анализа. Адвокат Мекларен тврди да су руски спортисти користили допинг и на Олипијадама у Лондону и Сочију.
Извор: Reuters
Руске власти одбацују умешаност у допинг аферу. Међународни олимпијски комитет је, међутим, у извесној мери подлегао притиску, тако да руска репрезентација није у пуном саставу отишла на Олимпијаду у Рио. Учешће је забрањено појединим спортистима који су имали проблема са допингом у прошлости (мада су због тога већ једном били кажњени), и целој атлетској репрезентацији Русије, иако многи руски атлетичари никада нису имали проблема са допингом. Поменути адвокат Мекларен је у децембру објавио и други део свог опуса, према коме је допинг користило преко 1.000 руских спортиста. Остаје да се види хоће ли поједине спортске федерације и Међународни олимпијски комитет реаговати и на ову нову публикацију.
Победа владајуће странке „Јединствена Русија“ на парламентарним изборима није била изненађење. Ова странка се асоцира са Владимиром Путином и побеђивала је на свим изборима на којима је учествовала. Међутим, 18. септембра је поставила нови рекорд освојивши 343 места у парламенту (од укупно 450), што је већина која може мењати Устав и која омогућава „Јединственој Русији“ да доноси законе без учешћа других фракција у парламенту.
Извор: Алексеј Дружињин/TAСС
За разлику од претходних избора (2011) ова победа „Јединствене Русије“ није била праћена масовним протестима, између осталог и због тога што се власт овога пута много боље припремила за изборе.
На ове парламентарне изборе изашло је 47,88% становника. Шефица Централне изборне комисије сматра да су избори били отворени и поштени.
Односи између Москве и Вашингтона су током целе године били нестабилни. Често су се смењивали периоди релативног мира и оштре реторике. Конфликт двеју светских сила доживео је врхунац после септембарског неуспешног покушаја да се ситуација у Сирији реши мирним путем. Русија је оптужила САД за пружање подршке терористима, а Бели дом и Стејт департмент су одговорили да Русија убија сиријске грађане штитећи диктатора Асада. Владимир Путин је својим указом суспендовао споразум са САД о заједничком уништавању плутонијума, и самим тим је замрзнуо сарадњу у сфери нуклеарног разоружавања.
Извор: Getty Images
Поред тога, Амерички медији су оптужили Русију за мешање у америчке изборе и за хакерски напад на сервере Демократске странке, па чак и за пружање директне подршке кандидату Доналду Трампу. Руски званичници су одбацили те оптужбе.
Обострана критика је знатно спласнула 8. новембра, када је Доналд Трамп изабран за 45. америчког председника. Он је током предизборне кампање у више наврата изјавио да са Русијом треба сарађивати и да веома поштује Путина као утицајног лидера. Крајем децембра Трампов тим није уврстио Русију у списак фактора који представљају опасност по безбедност САД, што је први конкретан корак у правцу најављеног побољшања односа са Москвом (раније је Русија званично третирана као велика претња америчкој безбедности).
Током протеклих година су се у Русији на оптуженичкој клупи због корупције нашли градоначелници, губернатори, заменици министра, али ово је у историји Русије прво хапшење актуелног министра. То се догодило 14. новембра 2016. године када је тадашњи министар економског развоја Алексеј Уљукајев ухапшен због изнуђивања мита у висини од 2 милиона долара од нафтне компаније „Роснефть“.
Извор: Максим Блинов / РИА Новости
Истражни органи наводе да је министар претио компанији „Роснефть“ саботажом куповине контролног пакета акција нафтне компаније „Башнефть“. Јавност је веома позитивно реаговала на ово хапшење. Многи су констатовали да је власт најзад објавила прави рат корупцији.
Са друге стране, било је оних који су бранили Уљукајева и који су његово хапшење доживели као борбу различитих кланова за власт. По њиховом мишљењу, министар је могао упасти у замку коју му је поставила конкуренција. Сада се Уљукајев налази у кућном притвору, где чека суђење и нема право да комуницира са медијима.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
