Последњи терориста СССР-а: Зашто је Александар Шмонов пуцао у Горбачова

Илустрација: Руслан Шамуков/Руска реч

Александар Шмонов је гостопримљиви домаћин. Са прага нам нуди чај и слаткише, и позива нас да без изувања уђемо и изаберемо најудобније место. Додуше, нема баш где да се седне, јер је цео његов једнособни станчић препун кутија са некаквим прњама. Понешто од тога је чак и на једином његовом кревету. Уопште није јасно где Александар спава и једе (у кухињи је такође све препуно крша).

На крају смо разговор водили стојећи. „Тек сам се преселио овамо“, објашњава Шмонов тај неред, после чега излаже планове за будућност који су помало чудни за 64-годишњег пензионера. „Пре месец дана сам продао свој стан и за тај новац сам купио стан у новоградњи, али је он засада у фази изградње, тако да привремено живим овде у изнајмљеном стану. Чим зграда буде завршена ја ћу и онај стан да продам, али много скупље него што сам га купио. Један део новца ћу оставити себи, а за други ћу да изнајмим тројицу програмера који ће да реализују мој изум“.

Александар Шмонов / Руслан Шамуков/Руска реч

На свом изуму Шмонов ради већ неколико година. Он га нескромно назива „великим открићем“, али никако не може да га патентира. Званично се тај изум зове овако: „Методе проналазаштва помоћу којих три програмера лако могу да направе такве рачунарске програме помоћу којих компјутер може да дође до многих открића без човекове помоћи“.

Последњи терориста СССР-а је дошао до двадесетак сличних открића, и свако од њих покушава да ми објасни. „Метод двоструког или троструког подизања нивоа просечног животног стандарда свих небизнисмена Русије за годину дана“. „Метода драстичног смањења броја и степена превара купаца“. „Метод побољшања грађана наше земље и стварања копија људи у те сврхе“. Чак је открио и „Метод побољшања сексуалних могућности мушкарца без коришћења препарата“. Ако се укратко изложи резултат овог последњег изума, он гласи овако: „Да би мушкарац побољшао своје сексуалне могућности, он треба увек (тј. дању и ноћу) да држи ноге размакнуте“.

Александар Шмонов / Руслан Шамуков/Руска реч

По свему судећи, Шмонова је лечење скупо коштало, за разлику од Виктора Иљина који је покушао да изврши атентат на Леонида Брежњева (он је такође познати совјетски терориста, и такође је уместо стрељања осуђен на принудно лечење).

„Близанци“ који се никада нису срели

И иначе, обојица имају веома сличне животне приче. Шмонов је као и Иљин рођен у Лењинграду (претходни назив Санкт Петербурга), и био је сасвим примеран совјетски грађанин (завршио је грађевинско-архитектонски технички факултет и радио као инжењер у фабрици) све док није „прогледао“. „1975. године, када је Брежњев потписао Хелсиншки акт, на територији Совјетског Савеза је привремено престало гушење радио станица Би-Би-Си и ’Глас Америке’. Тамо сам први пут чуо истину о ономе што се дешава у СССР-у, о прогонима неистомишљеника и дисидената. Схватио сам да је тоталитарни режим ужасан“.

Александар Шмонов (са транспарентом у рукама), пролеће 1990. / M. Шарапов/РИА Новости

Као и Иљин, Шмонов је послао у Кремљ писмо-ултиматум у коме је тражио да се одрже директни општенародни избори председника и парламента. И исто као и Иљин није добио одговор, па је одлучио да убије лидера СССР-а, и ради остварења своје замисли допутовао је у Москву на прославу 73. годишњице социјалистичке револуције. У оквиру прославе је била предвиђена и демонстрација на Црвеном тргу и Горбачовљев поздрав са трибине маузолеја. „Рекао сам жени да ћу бити неко време у викенд-кући и да ћу сређивати башту, а уствари сам сео на воз и отпутовао у Москву“.

Атентат на Брежњева: Совјетски терориста са руском пензијом

Питам Александра да није можда познавао Иљина. Санкт Петербург је вероватно једини град на свету где „у здрављу и весељу“ живе двојица бивших терориста који су покушали да изврше атентат на лидере државе. „Не, нисмо се срели, али његов случај ми је познат, наравно“, одговара Шмонов и скреће пажњу на једину разлику између њега и Брежњевљевог атентатора: „Ја нисам дејствовао сам, имао сам компањона“.

Компањон се уплашио

Са компањоном се Шмонов упознао у „Лењинградском народном фронту“. у Совјетском Савезу се почетком 1990-их појављује моћан протестни покрет после наглог погоршања животног стандарда и могућности да се у медијима говори истина. У Москви и Лењинграду се одржавају антисовјетски митинзи на којима се окупљају стотине хиљада људи.

Александар Шмонов на протестима у Колпину (предграђе Лењинграда), пролеће 1990. / M. Шарапов/РИА Новости

„Лењинградски народни фронт“ званично није регистрована друштвена организација која захтева демократизацију државног система и броји око 2.000 чланова. Шмонов је ступио у њу 1989. године. У пролеће наредне године на једном од састанака пришао му је колега и у шали рекао да у случају револуције он има пиштољ. „Тада сам ја почео да размишљам о компањону“, каже Александар. „Ипак, није било лако да ја сам реализујем свој план“.

7. новембар 1990, Црвени трг, прослава 73. годишњице Октобарске револуције / Владимир Мусаељан/TAСС

Компањона није морао дуго да наговара. „Договорили смо се да заједно приђемо колони демонстраната, а када будемо пролазили поред Маузолеја, ја извадим пушку (три недеље пре тога Александар је купио ловачку двоцевку – прим. „Руска реч“) и нишаним у Горбачова. У исто време мој компањон вади пиштољ и од свих унаоколо захтева да ми не прилазе, и тако ме покрива док нишаним. Међутим, када је дошао тај тренутак он се уплашио. У последњем часу је једноставно отишао са колоном демонстраната даље. Ја сам дохватио пушку и готово у истом тренутку сам примећен. Док сам је откочио и нанишанио, неки водник је успео да ми притрчи и дрмне цев. Због тога су хици прошли мимо Горбачова. После тога се гомила бацила на мене...“

Упитах Шмонова да није мало чудан његов избор циља. Зашто баш Горбачов, који је почео перестројку, отворио границе и укинуо цензуру у медијима? Александар одговори без двоумљења: „Он је непосредни кривац за погибију људи у Бакуу и Тбилисију. Он сам није поштовао слободу коју је прогласио. Ја сам 1990-их три пута хапшен због ширења летака у којима је био само позив да се не гласа за чланове ЦК КПСС-а“.

Кирил Полухин/Руска реч

Три месеца без сна

После неуспешног атентата Шмонов је затворен у Лефортовски затвор. „Тамо сам провео месец дана“, прича он. „А затим су ме прогласили за неурачунљивог и послали у ’лудницу’, мада сам ја дејствовао апсолутно свесно. Једноставно речено, они нису хтели да направе од мене народног хероја и зато су ме прогласили за душевног болесника, и поред тога што сам приликом куповине оружја био на свим потребним прегледима и добио потврду да сам психички здрав“.

Шмонов потпуно мирно прича о ужасу који је доживео у градској психичкој болници бр. 6. „Услови су били као у концентрационом логору. Нисмо имали довољно ваздуха. Сви прозори су били стално затворени. Просторија се није ветрила годинама, а напоље нас нису изводили иако смо по закону на то имали право. Написао сам јавном тужилаштву жалбу на услове у којима нас држе. Главни лекар је сазнао за то, дошао у моју собу и отворено ми рекао: ’Е, сад се држи. Укидамо таблете, од сада само тешке инјекције’. Знате ли шта је то флуфеназин? То је када после инјекције човек не може ни да стоји, ни да седи, ни да лежи. Тело се све време трза, а та инјекција делује месец дана. После три месеца сам написао мајци: ’Учини нешто, наговори лекара, дај некоме мито, само ме извуци одавде’. Све то време готово и да нисам спавао. На крају, не знам како, она је успела да наговори лекара и престали су да ми дају инјекције. После тога се више нисам жалио на услове“.

Хапшење Шмонова 7. новембра 1990. / Сергеј Суботин/РИА Новости

„Болнички“ период

Шмонов каже да му је требало пет година да се колико-толико поврати после „лечења“. Али претходно је требало још изаћи из болнице. „Не знам шта ме је спасло“, каже он. „Мој отац је био пуковник, начелник станице милиције. Он је покушавао нешто да учини, писао је писма на разне инстанце. Затим, када је Јељцин постао председник, ја сам му написао: ’Поштовани Борисе Николајевичу, ја сам 1990. године прикупио 200 потписа за вашу подршку. Молим вас да помогнете да ми се олакшају услови живота’. И на крају крајева, на последњој психијатријској експертизи (а оне су се вршиле два пута годишње и увек ми је постављана дијагноза ’погрешно расуђивање које се не може изменити’), одлучио сам да се направим као да признајем своје грешке. Тада сам рекао да није требало да пуцам у Горбачова и да се кајем. Комисија је закључила да сам у стању ремисије и тако су ме пустили из болнице“. „А зар ви не признајете своје грешке?“, упитах га. „Не. Мој однос према Горбачову се није променио“.

Међутим, Михаил Сергејевич Горбачов, који 2. марта пуни 86. година, не мора да брине. Човек који му је желео смрт сада је у сасвим другим водама – бави се проналазаштвом.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!