Савременици о одрицању цара Николаја II од престола

„Потписујући Акт о одрицању, Николај II, као ни људи из његовог окружења, није очекивао да ће монархија у Русији бити срушена. Он се одрекао престола у име свога брата Михаила, а овај је под утицајем кадета потписао да се одриче руског престола до одлуке Оснивачке скупштине. Ми не знамо колико је велико учешће цара Николаја Другог у састављању Манифеста о одрицању од престола, али га је управо он потписао“, рекао је за ТВ канал „Култура“ Сергеј Мироњенко, научни руководилац Научног архива РФ.

Како сведоче историчари, императорово одрицање је једно од кључних догађаја руске револуције. Било је разних реакција савременика. Ево неких документованих изјава из тог периода.

Џорџ Бјукенен, амбасадор Велике Британије у Русији:

Будући да је једини исход нереда био грађански рат, руски император је 15. марта уручио генералу Рузском телеграм који је требало послати у Петроград. У телеграму се он одриче престола у корист свога сина. Неколико часова касније, цар је позвао дворског лекара професора Фјодорова и замолио га да му каже истину о царевићевом здравственом стању. Када је сазнао да је болест неизлечива и да његов син може умрети сваког тренутка, император је рекао: „Пошто Алексеј не може служити отаџбини онако како бих му ја пожелео, онда имам право да га задржим уз себе“. Због тога, када су увече у Псков стигли чланови Думе Гучков и Шуљгин, император им је уручио указ у коме се одриче престола у корист свог брата.

Морис Палеолог, амбасадор Француске у Русији:

Императорски воз је стигао у Псков у осам часова увече. Генерал Рузски је одмах дошао на саветовање код императора и лако му доказао да овај треба да се одрекне престола. Он се уз то позвао на једногласно мишљење генерала Алексејева и свих команданата армија које је путем телеграфа питао за мишљење. Император је наложио генералу Рузском да обавести председника Думе Родзјанка о својој намери да се одрекне престола.

Вечна љубав последњег руског цара Николаја II

Посланик Државне думе Караулов:

Цар Николај Други се одрекао престола у корист Михаила Александровича. Михаил Александрович се одрекао престола у корист народа. У Думи се одржавају грандиозни митинзи са овацијама. Не може се описати одушевљење.

Митрополит Евлогије (Георгијевски):

Манифест о царевом одрицању је прочитан у цркви. Читао га је протођакон и плакао. Многи верници су ридали. Стари стражар није могао да заустави сузе.

Из дневника сељака Замарајева који је живео у Вологодској области (око 500 км северно од Москве):

Николај Романов и његова породица су свргнути, сви су ухапшени и добијају намирнице као и други, на картице. Заиста, они се нимало нису бринули о добробити свог народа и народно трпљење се прекинуло. Они су своју државу довели до глади и мрака. Шта се радило код њих у дворцу. То је ужас и срам! Државом није управљао Николај II него пијаница Распутин. Сви кнезови су добили отказе са својих дужности и смењени су, а међу њима и врховни командант Николај Николајевич.

Епископ омски и павлодарски Силвестар:

У садашњим условима цар самодржац није могао успешно да управља тако великом државом. Било је потребно да сам народ преко изабраних представника узме учешћа у управљању. Међутим, цар то није учинио. Уследио је државни преврат. Неизбежан ток живота приморао је императора Николаја Другог да се одрекне престола. Тако се испунио суд Божији над нашим бившим царем Николајем Другим као некада над Саулом.

Последњи царски бал породице Романов у колору

Василиј Розанов, религиозни филозоф, писац и публициста:

Русија је избледела за два дана. Највише за три. Чак и часопис „Ново Време“ није могао тако брзо да се угаси, како се угасила Русија. Потресно је што се она у једном тренутку сва распала до најситнијих детаља. Никада раније није било таквих потреса, чак ни у време „Велике сеобе народа“.

Велика кнегиња Олга Александровна:

У свим овим критичним годинама Романови, који би могли бити веома чврста подршка трону, нису били достојни звања или традиције свога рода. Сувише много је нас из рода Романов огрезло у свету егоизма где је мало здравог смисла, укључујући и бескрајна задовољавања личних жеља и амбиција. Али ко се од њих бринуо за утисак који је остављао? Нико.

Марк Феро, француски историчар:

Царевање Николаја Другог, које му је наметнула судбина, претворило се у кошмар. Он је преживео две револуције, био је сведок десетина атентата на људе у свом окружењу, председавао је Думом коју није желео да оснује, учествовао је на њеним седницама, као и на бескрајним седницама Савета министара. Поред тога, два пута је морао да ратује, а желео је да буде апостол мира. После дугог боравка у заточеништву убијен је, а и пре него што се одрекао, и после тога, његова главна брига је била здравље његовог сина, јединог наследника који је боловао од неизлечиве болести хемофилије.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!