Ко је крив за револуцију у Русији: Немци, Енглези или масони?

Петроград 1917.

Петроград 1917.

РИА Новости
Теорије завере о узроцима Руске револуције појавиле су се скоро у исто време када и сами револуционарни догађаји и живе су и данас, после сто година. У муњевитом рушењу хиљадугодишњег руског царства једни по традицији виде масонске прсте, а други интриге великих сила – Британије која је свргнула цара Николаја II или Немачке која је подржала Владимира Лењина.

Британски траг

Још увек су популарне тврдње да је монархија у Русији свргнута 1917. године уз помоћ савезника из Антанте, пре свега Енглеске. Познати руски публициста Николај Стариков у својој књизи „1917. Загонетка ’руске’ револуције“ објашњава ове догађаје као последицу британских подвала иза којих се крије обична тежња да се ослаби Русија.

Дужу традицију има објашњење да је завера Енглеске била мотивисана жељом да се уклони цар, а посебно царица, која је била осумњичена за симпатије према Немачкој. Наводно би замена „непопуларног“ цара гарантовала да ће земља избећи велике револуционарне потресе и неће изаћи из рата.

Сматрало се да је главни завереник био британски амбасадор у Русији Џорџ Бјукенен. Најбоља пријатељица последње императорке, дворска дама Ана Вирубова, писала је у мемоарима: „Цар ми је испричао како је из поузданог извора сазнао да енглески амбасадор сер Бјукенен активно учествује у интригама против њихових величанстава, и да он чак одржава у амбасади састанке са великим кнезовима по том питању“. Такве сумње су иритирале енглеског амбасадора. Он је у мемоарима гневно одбацивао било какву умешаност у револуционарну агитацију.

Џорџ Бјукенен. Илустрација: Библиотека КонгресаЏорџ Бјукенен. Илустрација: Библиотека Конгреса

Историчари не помињу никакве доказе учешћа енглеског амбасадора у завери, али је Британија ипак одиграла одређену улогу у руској револуцији. Сматра се да је енглеска обавештајна служба могла бити умешана у убиство љубимца царске породице Григорија Распутина. Њега је Лондон третирао као човека преко кога се на цара врши немачки утицај, или чак као обичног немачког шпијуна. Петербуршки историчар Андреј Иванов сматра да је „апсолутно доказано саучешће [у убиству Григорија Распутина] представника енглеске дипломатске мисије у Петрограду и лица везаних за британску обавештајну службу. Многи савременици тих догађаја, као на пример, председник Думе Михаил Родзјанко, рачунали су почетак револуције од датума када је убијен Распутин.

Масонска завера

Исто толико популарна верзија је и теорија масонске завере. Почетком века су масони играли значајну улогу у политичком животу Русије.

Људи о којима су се шириле гласине да су 1917. године учествовали у масонској завери са циљем да се свргне император такође су морали да се оправдавају. Александар Керенски, једна од централних личности догађаја 1917. године, у својим мемоарима се противио тврдњи да „пад монархије и формирање Привремене владе [има везе] са његовим деловањем“, и окарактерисао је такве изјаве као лаж и апсурд.

Сматрало се да је масон Керенски учествовао у још једној завери - побуни генерала Корнилова. Илустрација: РИА НовостиСматрало се да је масон Керенски учествовао у још једној завери - побуни генерала Корнилова. Илустрација: РИА Новости

Може се негирати постојање масонске завере, али је тешко негирати политичку улогу масонерије у догађајима тог времена. Масонски редови су имали за циљ садејство у напредку и развоју, између осталог и путем спровођења политичких реформи. Припадали су им многи утицајни и опозиционо настројени чланове Думе, не само либерали него и социјал-демократе. Масон је, на пример, био Николај Чхеидзе, који је пре револуције био посланик Думе, а 1917. године први руководилац Петроградског савета радничких и војничких посланика, а та институција је ударила темеље совјетске власти у Русији.

Тајна организација, међутим, није помогла влади у масовним народним протестима, чак ни када је у јулу 1917. године на њено чело стао масон Керенски. „Политичка организација која је била једно од оруђа снага опозиционо настројених према царизму изгубила је смисао после свргавања монархије“, написао је историчар Олег Соловјов.

Лењин и немачко злато

Још једна популарна теорија завере тиче се тврдњи да су бољшевици извели револуцију 1917. године помоћу немачког новца. Такве сумње су подстакнуте доласком лидера бољшевика Владимира Лењина и његових сабораца у Русију блиндираним вагоном у априлу 1917. године преко територије Немачке, земље са којом је Русија била у рату. После неуспешне акције бољшевика у јулу, када су покушали да преотму власт у Петрограду, Привремена влада их је оптужила за везе са Немачком. Министарство правде је осумњичило Лењина за велеиздају и рад за немачку обавештајну службу.

 Владимир Ленин. Илустрација: Мери Еванс/Global Look PressВладимир Ленин. Илустрација: Мери Еванс/Global Look Press

Постепено су оптужбе за везе са обавештајном службом потиснуте у други план, а у први план су избиле тврдње да је Немачка, као заинтересована земља за излазак Русије из рата, издвојила значајна средства за финансирање бољшевика. Помињане су бројке од неколико десетина милиона немачких марака. О томе су писали многи западни историчари. Од краја 1980-их њима се придружују и поједине руске колеге. Међутим, „нису пронађене необориве чињенице које потврђују да су бољшевици добили новац од Немачке за извођење револуције“, пише један руски историчар. Угледни петербуршки истраживач Генадиј Собољев скреће пажњу на то да треба наставити са проучавањем теме Лењиновог немачког злата. Он уједно истиче да дотирање бољшевика из Берлина, колико год да је било, није изазвало револуцију у Русији. Руска револуција је имала „дубоке унутрашње узроке које је вишеструко интензивирао Први светски рат“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.