Руска реч: Већ одавно сарађујеш са руским медијима. Да ли те оптужују да си руски шпијун?
Саша Савићевић: На нашим просторима људи који раде или сарађују са руским организацијама су „руски агенти/шпијуни“, а они који исте активности обављају за западне државе се називају невладине организације, или активисти или борци за људска права.
Р.Р.: Да ли су на тебе као новинара некада вршили притисак?
С.С.: Када је почело бомбардовање Југославије била је велика информативна блокада, што се тиче вести са српске стране. На информацију су имали монопол НАТО и Запад, као CNN, BBC, Fox. Једино чиме смо могли да се супроставимо је било да шаљемо вести, фотографије, извештаје по форумима, преко интернета о томе какве они заиста гађају циљеве. Тадашњи командант НАТО-а Весли Кларк тражио је да се Србија искључи са интернета, јер је то био једини извор, који је доказивао да они лажу, када кажу да је то хуманитарна акција. После тога смо формирали српско-руско братство „Мост“: Москва, Београд, Бања Лука. У то време људи, који су подржавали однос са Русијом, били су под притиском различитих институција. Ми смо имали притисак, али ја сам обавестио све надлежне органе у РФ, Комитет за безбедност руске Думе, који се после тога жалио високим званичницима у РС. И тако је ситуација сређена. А ја сам постао саветник депутата Думе у Комитету за безбедност. Тако да је зло изашло на добро.
Ми смо правили неке акције у циљу промоције српско-руских веза, на пример карате репрезентација Републике Српске је наступила у Петроград у 2001. То је нама био почетак. Када смо видели да то иде фино, добили смо мало више крила и установили да је веома лоша информативна позиција Русије на Балкану. Вести о Русији у српске медије долазиле су из западних агенција. После тога сам великом случајношћу контактирао телевизију RT и ево већ 11 година радим као представник дистрибуцији RT за територију Балкана. А портал на српском језику vostok.rs смо направили да бисмо пружили уредницима и новинарима информацију из прве руке са правом да то бесплатно и даље шире. И тако смо пре 7 година лансирали тај Восток.
Р.Р.: Восток је на руском и страна света и назив првог космичког брода. Које сте ви значење изабрали за сајт?
С.С.: Оба два. Обожавам руски космички програм и усмерења према тој страни света, одакле сунце излази. Восток је и смер и назив брода. А Спутњик као сапутник и први сателит, који је показао моћ словенских народа у технологији откривања Космоса.
Р.Р.: Ко су ваши најближи сарадници?
С.С.: Мој рођени брат Вања, уредник портала vostok.rs, је први српски новинар, који је отишао у Доњецк и Луганск, први српски новинар, који је стављен на листу забране уласка у Украјину. Сматрам то као неку награду. Ко је на тој украјинској листи, тај није лош човек. Осећам да ми је неко дао виртуелни калашњиков и пуцам на оне, који су нас више пута нападали. Браним свој народ уз помоћ Руса са тим „медијским калашњиковим“.
Р.Р.: Да ли је у принципу новинар у стању да промени нешто у својој земљи?
С.С.: Један новинар може да промени нешто у животу државе. Али мораш да будеш активан, а не да чекаш док ти шљива падне у уста. Прави новинари могу направити доста тога на добробит човечанства.
Р.Р.: Кад смо већ код шљива, ти печеш ракију?
С.С.: Имам породичну дестилерију ракије, триста година уназад је настала. Сада то правимо уз најсавременије данашње технологије, али чувамо породични рецепт. Производимо ракију од пет врста воћа. То је врхунски производ, којим можемо да се поносимо. Желим да она уђе у десетку најквалитетнијих српских ракија. То је мој поклон нашој деци, унуцима и праунуцима. Да једног дана ставе слику и кажу: Ево, то је деда Саша, он је сачувао ту дестилерију и сада имамо десет посто деоница. Савићевић Ракија се зове. Моје омиљене су шљива и јабука, али то је као да питаш које ти је дете омиљено! Када долазим у Москву, морам да прођем царину са више од 5 флаша ракије.
Савићевић Ракија / Лична архива Саше Савићевића
„Пељмене могу да једем доживотно!“
Р.Р.: Често путујеш у Русију?
С.С.: Породично ми је усађена та љубав према Русији. Иако више волим Србију од Русије, што је нормално. Али одмах после Србије, ту ми је Русија. Волео бих да живим у Москви неколико година. Имам тамо и свој рејон - Чистые Пруды. То је моја мала машта, не желим много!
Када долазим, идемо са друштвом у неки српски ресторан. Јесте, долазим у Москву са Балкана да једем ћевапе! Али сибирске пељмене од 5 врста меса могу да једем доживотно! Сам не знам да их правим, али ћу да научим.
А други најлепши руски град, који ми се свиђа можда и више од Москве је Нижњи Новгород. Многи људи не знају да су Нижњи Новгород и Београд два брата близанца. То се види када се погледа сателитски снимак. Све на истом месту: Сава је река Ока, Дунав је Волга, Кремљ и Калемегдан су на истом месту, Кнез Михаилова као пешачка зона исто постоји у Нижњем Новгороду, зове се Покровка.
Имам велику жељу да идем на руски Далеки Исток, да се дружим са медведима као Путин неколико дана у тајги.
Нисам ни пецарош ни ловац, али волим природу. Иако волим да пратим најсавременију технику. Али мислим да техника треба само да олакша човеку да добије што више слободног времена да проведе у природи.
Лична архива Саше Савићевића
„Пре сам добио дозволу за авион, него за ауто“
С.С.: Имам у Русији широко друштво „од краљевића до просјака“. Имам много пријатеља бивших војних лица, посебно из авијације, пошто је мој хоби авијација. Имам сарадњу са удружењем ветерана војних падобранаца. Као дете сам правио моделе авиона, цртао. Отац ми је војно лице. Могао сам да одем на аеродром и проведем тамо читав дан, њушкајући по авионима, по контролном торњу. Била ми је жеља да постанем војни пилот.
Али нисам постао због распада Југославији. Возио сам једрилицу, мали авион, школски, зове се Утва. У 89. сам био најмлађи спортски пилот у бившој Југославији. Писали су о мени у новинама. У ствари, пре сам добио дозволу за авион, него за ауто. И то сасвим логично, јер брат мог оца је био пилот и бомбардовао Трећи рајх.
„Како сам се срео са Путином“
С.С.: Случајно сам једном срео Путина. У Београду била је утакмица Црвене звезде и кад је он излазио, поздравио се са стадионом, а ја сам му стајао иза леђа. Када су љути то видели почели су да измишљају различите теорије, откуд ја тамо? Кажем им, стварно, људи, случајно. Они ће: Није то случајно!
С.С.: Прочитао сам у вестима једном о Баки Љуби, старој жени из Минска, која је пронашла гроб свог брата Александра у селу Сланци поред Београда. Она га као петогодишња девојчица пре 69 година испратила на фронт да га више никада не дочека. Александар Дубровски имао је само 21 годину када је као црвеноармејац погинуо, ослобађајући Београд. Она би желела да обиђе гроб. Не зна ни српски, никад није путовала авионом, нема ни пара, здравље слабо, а волела би да дође. Ја сам нашао тог новинара, и ми смо са директором Србијагаса Душаном Бајатовићем платили њој карте, смештај, храну, преводиоца. Она је дошла на гробље. Била је то заједничка гробница српских партизана и красноармејаца. Ставили смо тамо слику њеног брата и одали му част.
Ја сам хтео да јој покажем срце Србије и водио сам је у своје село. Остала је 7 дана и било је нама предивно.
„Морамо јачати српско-руске везе“
С.С.: Увек се трудим да подржим руско-српске везе и наравно да сам подржао серију музичких лекција-концерата, посвећених музици Србије и бивших југословенских република.
Сећам се да је 2006. било два-три авиона за Русију недељно. А данас три дневно. И то је добар показатељ. Интернет може раздвојити људе, а може зближити. Сада има много идеја како две државе кроз институције могу развијати ову блискост. Кад на пример деца из основних школа у Београду, Бања Луци могу да оду у Новгород, Москву, Санкт Петербург, да остану тамо барем пет дана, да спонзор буде једна српска компанија, једна руска, и да стварају те везе. Једно је кад се то дешава међу пословним људима, а друго кад се те везе стварају искрено, из душе, а после прерасту у веома озбиљне и политичке везе. И мора да буде више руског програма, преведеног на српски језик, да деца знају, например шта је руска бајка, да гледају руске филмове, мора да буде више научног преведеног програма. Сада 10-15 посто људи у Србији причају енглески, а 2 посто руски и џабе нама сва та љубав једних према другима, када имамо тај прекид у комуникацији, који може да се брзо и јефтино реши тим превођењем. То мора да буде двосмерна комуникација.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
