Осам дана пре одрицања од престола, 7. марта 1917. године (22. фебруара по старом календару), император Николај II са свитом и у пратњи Сопственог железничког пука кренуо је из Царског Села у Могиљов, где је био Штаб врховног команданта. У свом дневнику за тај дан он је написао следеће: „Читао сам и спремао ствари... Отишао сам са Аликс до Знамења, а затим на станицу. У два сата сам кренуо у штаб... Читао сам, досађивао се и одмарао“.
Дан раније су житељи Петрограда почели да демолирају пекаре, и гомиле су изашле на улице скандирајући „Хлеба!“. Начелник императорске дворске страже, генерал Спиридонович, у мемоарима недвосмислено пише да је цар у више наврата упозораван и директно наговаран да не иде у штаб. Али министар унутрашњих послова Протопопов је, наводно, уверио цара да у престоници влада мир.
Такво објашњење одласка цара Николаја II из Петрограда широко је распрострањено у савременој историографији. Али та верзија „функционише“ само у једном случају: ако се поверује да је бунт због хлеба у Петрограду избио без разлога и да није било проблема са снабдевањем. Међутим, у стварности се све одвијало другачије.
Императорски возови су стигли у Могиљов средином дана. У 15:40 цар Николај II је послао телеграм у Царско Село: „Допутовао сам без проблема... Ретко кашљем... Много ми недостајете. Све вас нежно љубим“. У то време се у Петрограду већ масовно штрајкује и заустављају се предузећа. Хиљаде људи излазе на демонстрације са паролама „Хлеба!“, „Доле рат!“ и „Доле аутократија!“. Почињу сукоби са полицијом, а сузбијању нереда се придружују козаци.
Цар Николај је сазнао за догађаје у Петрограду тек 9. марта из телеграма који је добио од царице. Александра Фјодоровна је била у Царском Селу, и по свему судећи ни сама није схватила озбиљност ситуације. Њена депеша није се у царевом дневнику одразила ни на који начин. Он пише царици: „Мој мозак се овде одмара – нема ни министара, ни тешких питања о којима треба размислити. Мислим да ми је ово од користи, али само за мозак. Срце ми пати због растанка“.
У том тренутку у Петрограду градоначелник информише команданта војног округа Хабалова да је полиција немоћна. Против демонстраната се шаље војска. Међу козацима су забележени први случајеви одбијања послушности. Командант Петроградског округа Хабалов телеграмом извештава цара да је у престоници револуција. Император му одговара: „Наређујем да се одмах сутра у престоници зауставе нереди који су недопустиви у тешко време рата против Немачке и Аустрије“.
У свом дневнику за 10. и 11. март цар поново пише о томе какво је време, да је посетио цркву и да се шетао на свежем ваздуху. Белешка од 11. марта се завршава речима „увече сам мало играо домине“.
12. марта у Петрограду почиње снажна оружана побуна. Део гарнизона прелази на страну револуционара. У штабу генерал Алексејев по неколико часова разговара са царем Николајем покушавајући да му објасни колико је ситуација озбиљна. Са једне стране, он наговара императора да прихвати захтеве побуњеника и именује одговорно министарство (иако у марту 1917. то већ нико није тражио, него је директно постављено питање смене власти), а са друге да пошаље трупе у престоницу.
Алексејев је ипак успео да убеди цара да повуче са фронта мешовити одред са командиром коме се дају ванредна овлашћења и да их пошаље у Петроград. Међутим, генералу Иванову и његовом Георгијевском батаљону цар Николај је наредио да иде у Царско Село, а не у Петроград, и да тамо сачека долазак осталих трупа.
У дневнику је за тај дан он написао следеће: „У Петрограду су почели нереди пре неколико дана. Нажалост, у њима је почела да учествује и војска... Преко дана сам се прошетао путем према Орши. Време се пролепшало. После ручка сам одлучио да што пре кренем у Царско Село и у један сат ноћу сам прешао у воз“.
До Царског Села су императорски возови имали да пређу око 1.000 километара, од Могиљова, преко Орше, Вјазме, Лихославља, Тосна и Гатчине.
13. марта генерал Хабалов шаље телеграм у штаб о катастрофалној ситуацији у Петрограду и о томе да није могуће завести ред. Председник Думе Родзјанко телеграфише да се влада распала не чекајући одлуку императора, и Привремени комитет Државне думе преузима власт. Војни министар Бељајев је послао депешу да је министар саобраћаја изгубио контролу над железничким пругама и предлаже да се хитно успостави војна контрола над пругама. Али коме предлаже? Цар већ није био у штабу. У Орши је цара Николаја „сустигао“ телеграм Државног савета са молбом да предузме хитне и одлучне мере за спасавање ситуације. У ноћи између 13. и 14. марта генерал Алексејев је из штаба послао телеграм генералу Иванову и замолио га да упозна цара са ситуацијом у Петрограду чим овај дође у Царско Село, као и са телеграмима Родзјанка и информацијом о власти Привременог комитета.
Будући да су ревoлуционари већ заузели Тосно и Љубањ, цар је морао да се врати назад, а затим да крене у правцу Пскова. У дневнику за 14. март он је записао. „Ноћу смо код М. Вишере кренули назад... Идемо према Валдају, Дну и Пскову, где смо стали да преноћимо... Срамота! Нисам успео да стигнем у Царско Село. А мисли и осећања су све време били тамо!..“
Генерал Иванов је стигао у Царско Село са великим закашњењем, тј. тек ноћу 14. марта. Тада је сазнао да је од свих јединица које су повучене са фронта ради завођења реда у Петрограду на одредиште стигао само један пук, а све остале јединице су се отегле дуж пруге између Двинска, Полоцка и Луге. Кретање царских возова посебног значаја потпуно је зауставило железнички саобраћај. Цар је послао телеграм Иванову у Царско Село: „Надам се да сте срећно стигли. Молим да се не предузимају никакве мере пре него што дођем и пре него што ми буде поднет извештај“.
Међу официрима се од 1905. године формирао веома сложен однос према личности монарха, и о томе је отворено писао Антон Деникин: „Тешко да је потребно било коме доказивати да је огроман број виших официра био потпуно лојалан према идеји монархизма и према царевој личности... И поред тога, после Јапанског рата једна од последица прве револуције је била та да су официри из неког разлога били под посебним надзором полиције, и командири пукова су периодично добијали црне листе. Сав трагизам тих листа састојао се у томе што је било готово бесмислено оспоравати њихову ’непоузданост’... <…> Кругови активних официра су постепено променили структуру... Мистично ’обожавање’ монарха је почело да бледи... Појављивало се све више оних који су умели да разликују идеју монархизма од личности, и добробит отаџбине од облика владавине“.
Када је цар Николај стигао у Псков, генерал Алексејев је ступио у везу са њим и преклињао га „док није касно“ „да предузме мере које ће смирити становништво“ и „васпоставити нормалан живот у земљи“. Алексејев је добијао вести од Родзјанка и због тога је сматрао да се „Државна дума труди да заведе ред колико је то могуће“, што значи да још није касно дати народу одговорно министарство које ће бити под контролом Парламента. Генерал Рузски је провео пола ноћи лично убеђујући цара да је ситуација управо таква. Међутим, цар Николај је одговорио да не може правити уступке јер је као монарх примио апсолутну власт и апсолутну одговорност. Пристајањем да своја права преда другима, он би се лишио могућности да управља догађајима, али се при томе не би лишио одговорности за њих.
То је говорио човек који је учинио све неодговорне поступке редом, које је било могуће учинити у насталој ситуацији. Само путем дугих наговарања (а низ извора тврди да је било и директних притисака на монарха, када су му показани телеграми о побуни у Москви, у другим градовима, и на флоти) Алексејев и Рузски су успели да убеде цара да је одговорно министарство у таквој ситуацији најмање зло. Доневши одлуку, император је отишао на спавање. То је била ноћ између 14. и 15. марта 1917. године.
Рузски је ступио у везу са Родзјанком и саопштио му судбоносну вест да Дума има одобрење за формирање нове владе, али је одмах од Родзјанка сазнао да је ситуција драстично промењена и сада може бити говора само о одрицању од престола. У том тренутку је власт у Петрограду већ у потпуности преотео Петросовјет и почели су преговори о формирању Привремене владе. Делегација Думе је кренула у Псков – формално да добије указ о формирању владе, а заправо да добије документ о одрицању од престола.
Информација о овом разговору је пренета штабу. Генерал Алексејев је телефонирао цару, али му је речено да је цар заспао. Алексејев је захтевао да га пробуде, али је одговор гласио да је цар ионако касно легао. Опис ових догађаја Алексејев је послао телеграмам свим командантима фронтова и затражио њихову реакцију. Сви су се изјаснили за одрицање од престола.
Тога дана је император Николај II записао у свој дневник: „Јутрос је дошао Рузски и прочитао ми свој крајње дугачак разговор телефоном са Родзјанком. По његовим речима стање у Петрограду је такво да је сада министарство из Думе немоћно да било шта учини јер се против њега бори социјал-демократска партија преко Радничког комитета. Траже да се одрекнем престола. <…> Суштина је у томе да у име спасења Русије и мира у војсци на фронту треба прихватити тај корак. Ја сам пристао... <…> У један сат ноћу сам отпутовао из Пскова са тешким утисцима од свега што се догодило. Свуда око мене је издаја, кукавичлук и обмана!“
Из Петрограда је цела та ситуација изгледала далеко једноставније. У успоменама мењшевика Николаја Суханова цела драма је смештена у неколико реченица: „... револуционарни одреди су на станици Дно задржали царски воз на путу за Царско Село. Питање ликвидације Романова је самим тим било стављено на дневни ред. Била је то одлична вест. Али мени је све то деловало као нешто што нема много значаја...“.
Слично су догађаје у Русији доживљавале и њене савезнице у Антанти. И са њиховог гледишта се питање власти решавало независно од династије Романов: Француска и Велика Британија су једноставно отписале и цара Николаја II и монархију. Оне су већ 14. марта званично признале власт Привременог комитета Државне думе, а затим су 24. признале власт Привремене владе.
16. марта је грађанин Николај Романов написао у свом дневнику: „Спавао сам дуго и чврсто. Пробудио сам се далеко од Двинска. Напољу је био мраз, али је било сунчано. Разговарао сам са својима о јучерашњем дану. Много сам читао о Јулију Цезару“.
Текст је прво био објављен на руском језику на популарном руском порталу Взгляд
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
