Битка за Берлин: Велики окршај на самом крају великог рата

Совјетски војници на улицама Берлина у априлу 1945.

Совјетски војници на улицама Берлина у априлу 1945.

DPA/Global Look Press
Битка за Берлин је била последња велика војна операција Другог светског рата у Европи. То је поред Стаљинградске битке био један од највећих окршаја у историји човечанства.

Битка за Берлин почела је 16. априла 1945. године на далеким прилазима граду, а 25. априла су совјетске трупе ушле у главни град Трећег рајха. У бици за Берлин је са обе стране учествовало око 3,5 милиона војника, преко 50.000 артиљеријских оруђа и 10.000 тенкова.

Зашто савезници нису кренули на Берлин?

Берлин су ослобађале совјетске трупе, а савезничке армије су се зауставиле на стотинак километара од немачке престонице, иако је амерички председник Франклин Рузвелт још 1943. године изјавио да „САД морају добити Берлин“. И британски премијер Винстон Черчил је сматрао да главни град Трећег рајха не треба да доспе у руке Совјетском Савезу. Међутим, у пролеће 1945. године савезници нису уложили никакав напор да освоје град. Британски историчар Џон Фулер окарактерисао је то као „једну од најчуднијих одлука у војној историји“.

Па ипак, постојали су разлози за такву одлуку. Историчар Андреј Сојустов у интервјуу за „Руску реч“ наводи бар два таква разлога. Први је тај што је Берлин по прелиминарном договору, између осталог и по одлукама донетим на конференцији у Јалти, био у зони оперативних дејстава совјетске армије. Линија раздвајања између СССР-а и савезника повучена је дуж Елбе. „Тежња да се дође до Берлина само ради престижа могла је у најмању руку да резултира […] одустајањем Совјетског Савеза од учешћа у завршним борбама против Јапана“, каже руски историчар. Други разлог је у томе, што савезници нису желели да врше офанзиву на тако велики град јер би могли имати огромне губитке на самом крају рата. Сојустов истиче да су савезници од искрцавања у Нормандији до априла 1945. године, „у целини гледано, успели да избегну офанзиве на велике градове“.

Конференција у Јалти. Архивска фотографија.Конференција у Јалти. Архивска фотографија.

Губици совјетских трупа приликом заузимања Берлина заиста су били велики. Страдало је 80.000 људи, од тога је убијено најмање 20.000. Сличне губитке је имала и немачка страна.

Ноћни напад под светлошћу рефлектора

Берлин су заузимале трупе са три фронта. Најтежи задатак су имали војници Првог белоруског фронта под командом Георгија Жукова. Они су морали да јуришају на добро утврђене положаје Немаца на Зеловским висовима близу града. Јуриш је почео ноћу 16. априла изузетно моћном артиљеријском ватром, а затим су не чекајући зору у битку кренули тенкови уз подршку пешадије. Јуриш је био осветљен снажним рефлекторима који су постављени одмах иза првих борбених редова. И поред такве тактике, требало је неколико дана да се заузму висови.

Илустрација:  Getty ImagesИлустрација: Getty Images

У почетку је око Берлина било концентрисано око милион немачких војника, док је совјетских војника било око 2,5 милиона. Међутим, на самом почетку Берлинске операције совјетске трупе су успеле да одсеку велики део немачких јединица од града, тако да се у самом Берлину совјетској армији супротставило неколико стотина хиљада војника, укључујући Фолксштурм (немачку народну милицију) и Хитлерјугенд. У граду је такође било много СС јединица из разних европских земаља.

Тенкови на првом месту

Хитлерове трупе су се очајнички браниле. На територији Берлина су биле две линије одбране. Било је на стотине бункера, а многе куће са дебелим зидовима су коришћене као утврђења. Нарочиту опасност за јуришне совјетске одреде представљали су „фауст-патрони“, тј. ручни бацачи граната, јер је совјетска војска користила доста оклопне технике у овом нападу. Многи тенкови су у тим уличним борбама дигнути у ваздух.

Касније, када је рат завршен, руководиоци операције су често били критиковани због тога што су се ослањали првенствено на оклопну технику. Сојустов, међутим, истиче да је у тим условима примена тенкова била оправдана. „Захваљујући масовном коришћењу оклопне технике створен је блок за пружање подршке јуришним групама који је био веома мобилан и помагао је јединицама да продиру у центар града кроз барикаде“, истиче руски историчар.

Илустрација: Аркадиј Шајхет/RIA NovostiИлустрација: Аркадиј Шајхет/RIA Novosti

У нападу на Берлин коришћено је искуство Стаљинградске битке. Совјетска армија је формирала специјалне јуришне групе у којима су важну улогу играли тенкови. Те групе су дејствовале по правилу на следећи начин: пешадинци су напредовали са обе стране улице контролишући прозоре на супротној страни и откривајући положаје који су опасни по технику, тј. маскирана оруђа, барикаде и укопане тенкове. Чим би испред себе приметили такву препреку пешадинци су чекали да дође њихов тенк, самоходно артиљеријско оруђе или самоходна хаубица (такве хаубице су војници звали „Стаљинов маљ“). После тога су из оклопне технике, обично директним навођењем, уништавани немачки утврђени положаји. Међутим, током јуриша је било ситуација у којима пешадија није стизала технику, и тада тенкови нису били покривени и постајали су лак плен за немачке гранате и артиљерију.

Заузимање Рајхстага

Кулминација јуриша на Берлин била је битка за Рајхстаг, тј. за здање немачког парламента. Тада је Рајхстаг био највиша зграда у центру града, тако да је његово освајање имало симболичан значај. Покушај да се Рајхстаг заузме у налету 27. априла био је неуспешан. Борбе за ову зграду трајале су четири дана. Преломни тренутак се догодио 29. априла када су совјетски одреди успели да заузму добро утврђени објекат МУП-а, који је заузимао читаву четврт. Рајхстаг је прешао у руке совјетских војника 30. априла увече.

Илустрација:  Multimedia Art Museum MoscowИлустрација: Multimedia Art Museum Moscow

У рану зору 1. маја над њим је подигнута црвена застава 150. јуришне дивизије, која је касније названа Заставом Победе.

Адолф Хитлер је 30. априла у свом бункеру извршио самоубиство. Он се до последњег тренутка надао да ће трупе из других делова Немачке стићи у помоћ главном граду, али се то није догодило. Берлински гарнизон је капитулирао 2. маја.

Да ли је било потребно јуришати на Берлин?

Поједини историчари скрећу пажњу на губитке приликом операције заузимања Берлина крајем крвавог рата и доводе у сумњу и саму потребу да совјетске трупе заузму град. По мишљењу историчара и писца Јурија Жукова, све је могло проћи и без јуриша на главни град Трећег рајха после спајања совјетских и америчких трупа на Елби и фактички опкољавања берлинске групе немачких јединица. „[Георгиј] Жуков […] је могао из часа у час да стеже обруч. […] [А он је] током целе седмице неумољиво жртвовао хиљаде војничких живота [...] Постигао је то да Берлински гарнизон капитулира 2. маја. Али ако та капитулација не би била 2. маја, него, рецимо, 6. или 7. маја, могле су се спасити десетине хиљада наших војника“, сматра Јуриј Жуков.

Илустрација: Global Look PressИлустрација: Global Look Press

Међутим, постоји доста аргумената који не говоре у прилог таквом мишљењу. Истраживачи указују на то да би совјетске трупе приликом опсаде града изгубиле стратешку иницијативу, а Немци би је добили. Њихови покушаји да пробију блокаду изнутра и споља могли су бити исто толико болни по совјетску армију колико је био болан и јуриш, каже Андреј Сојустов. Поред тога, неизвесно је колико би све то трајало.

Сојустов такође истиче да је одуговлачење са Берлинском операцијом могло изазвати и политичке проблеме са савезницима. Није тајна да су крајем рата представници Трећег рајха покушавали да преговарају са САД и Британијом о сепаратном миру. „У тим условима нико није могао предвидети како би се развијала ситуација ако би опсада Берлина потрајала“, уверен је историчар.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.