Зашто совјетска власт није одмах обелоданила Чернобиљску трагедију?

Припјат је третиран као један од угледних совјетских градова. Било је престижно живети у њему. Плате су биле високе, град је имао 15 обданишта, 25 великих продавница, 5 школа, кафиће, ресторане, болницу, хотел, речну луку, биоскоп и базен. Имао је нуклеарну електрану која је запошљавала велики број становника и била понос читаве индустријске гране.

Ноћу уочи 26. априла 1986. године у току планског ремонта и планског експеримента који је за њим уследио, у електрани су одјекнуле две експлозије. Прва је избила бетонску плочу тешку 1.000 тона, а друга је у ваздух избацила 190 тона радиоактивних супстанци. На чело оперативне групе за отклањање хаварије постављен је председник владе СССР-а Николај Ришков. Он је 1992. године, за време такозваног суда над Комунистичком партијом Совјетског Савеза, морао да одговара за одлуке које су тада донете по хитном поступку. Многе од тих одлука су још увек дискутабилне.

Николај Ришков. Илустрација: Максим Блинов/РИА Новости

„Ситуција је заиста била веома озбиљна“

– Добро памтим тај дан. Била је субота. Спремао сам се да идем на посао када ми је телефонирао министар енергетике Анатолиј Мајорец и рекао да је на Чернобиљској електрани дошло до неке хаварије, али он не зна детаље. Наложио сам да се сазна шта се догодило док ја дођем до посла. Да будем искрен, нисам ни помислио да је експлодирао реактор. И раније је било хаварија у електрани: отказивали су генератори, отказивале су турбине – било је разних ситуација. И овога пута сам очекивао нешто слично. Међутим, када су ми јавили да је у питању енергетски блок, постало ми је сасвим јасно да је ситуација веома озбиљна и необична. Почео сам хитно да предузимам мере.

Након 2-3 сата, отприлике у 11 часова ујутро, већ сам потписао документ о формирању државне комисије на челу са мојим покојним замеником Борисом Шчербином. У 15 часова је цела комисија била на окупу у прилично солидном саставу: у њој су били научници и руководиоци министарстава. Истог дана су полетели у Чернобиљ и већ у суботу увече су ме известили шта се тамо заиста догодило. Њихово мишљење је било да град Припјат треба хитно евакуисати, с обзиром да је у непосредној близини нуклеарне електране, а у њему живи 50.000 људи. Одобрио сам евакуацију. Припреме су трајале целе ноћи, а у недељу 27. априла око 14-15 часова ми је јављено да у Припјату више нема људи и да су остали само пси луталице.

У суботу 26. априла у Припјату су биле свадбе, цео дан и целу ноћ становништво није знало шта се догодило. Прво званично саопштење о трагедији појавило се у совјетским медијима 28. априла. У том тренутку западне земље су већ саопштиле да се нешто догодило и да совјетско руководство не жели да говори о томе. На московском радију је вест о хаварији била на четвртом месту, а на кијевском на једанаестом. У главној информативној емисији „Време“ тема Чернобиља је била 21. по реду. Генерални секретар Михаил Горбачов снимио је телевизијско обраћање тек након 18 дана.

„Нисмо ваљда толики идиоти да свесно стварамо панику?“

– Први су [радијацију] забележили Швеђани. У ноћи уочи 26. априла њихови сензори су показали већи ниво радијације и они су дошли до закључка да су негде радиоактивне супстанце доспеле у атмосферу. Заиста је тако било. Ми смо тек ујутру схватили о чему се ради. Све остало су измишљотине. Није тачно да се три дана нешто скривало од становништва. Имали смо врло чврсту и проверену информацију коју смо саопштили народу. А зар је требало да вичемо на све стране: „Спасавај се ко може!“? Нисмо ваљда толики идиоти да свесно стварамо панику, па да се ускомешају стотине хиљада људи и да крену на разне стране, а неки и у правцу радијације. Ми нисмо били толико глупи. Све људе је требало евакуисати организовано.

Нису сви схватали шта је то радијација. Таквих проблема и питања је било много. У Припјату су живели они који су углавном радили у нуклеарној електрани и добро су знали шта је то. Ја сам авионом допутовао у Кијев 2. маја и из Кијева сам кренуо аутомобилом, па смо се успут заустављали у појединим насељима близу радиоактивне зоне. На једном месту ми приђе једна бака и упита шта се то дешава. Одговорих јој: „Прљава ствар, радијација. Треба се причувати“. А она рече: „Ма откуд прљаво, погледајте како је кромпир чист“. Људи су то тако разумели. Нису схватали да је у ваздуху смрт.

Ми смо 2. маја већ из неколико извора знали која је зона контаминирана.Тада сам ја на саветовању у Чернобиљу донео одлуку да се евакуишу сви људи у радијусу од 30 км око Чернобиља. Шестаром смо на карти нацртали ту кружницу. Када сам се касно увече враћао из Кијева аутобусом, у сусрет су већ ишле стотине аутобуса да евакуишу народ.

У пролеће и лето 1986. године у напуштеним зонама и територијама „под строгом контролом радиоактивности“ живело је 400.000 људи. Радијација је погодила територију Русије (у мањој мери, тј. свега четири села са укупно 186 становника), Белорусије и Украјине, у којој је површина радиоактивне територије била нешто већа од Москве. Одмах је евакуисано 116.000 људи, а преосталих 270.000 је пресељено током наредних година.

„Никоме није падало на памет да бежи“

– Нисмо имали хеликоптере са заштитом од радијације, а требало је летети изнад реактора. Летели смо у обичном хеликоптеру, само што смо по поду поређали оловне плоче, јер олово не пропушта радијацију. Били смо у белим комбинезонима и белим капама, а свако је у џепу имао Гајгеров бројач, и то је била сва наша заштита. Док смо летели далеко од реактора бројач је само равномерно пуцкетао, а чим бисмо се приближили пуцкетање је било све учесталије. А када смо летели готово изнад гротла, бројач је вриштао као суманут.

Илустрација: Игор Костин/РИА Новости

А шта смо могли? Схватали смо да ћемо можда примити велику дозу радијације, али никоме ни на крај памети није падало да „треба бежати“. Ја сам тамо провео 2 часа и отишао, а моји заменици су неколико месеци радили тамо на смену. Мењали смо их сваке 2 недеље. Било је чак и скандала. Када смо их позивали да се повуку, они су викали: „Зашто? Нисмо ми ваљда мртваци?“ Али ми смо се чврсто придржавали препоруке лекара и све смо их повлачили на време.

Касније се причало да смо терали људе „мотком“ да иду тамо. Напротив, нисмо знали како да се одбранимо од великог броја добровољаца. Добијао сам хиљаду молби. Људи су схватали да се догодила трагедија и да је потребна помоћ.

Током прве године после хаварије у радовима на отклањању њених последица учествовало је 350.000 људи. По савету научника одлучено је да се гротло реактора засипа песком и оловом. Олово је у великим количинама хитно допремано из целе земље.

„Нико нам није помагао, само су нас критиковали“

– Био је то пионирски подухват. Цела та ситуација нам је била потпуно нова. Американци су 1979. године имали сличну хаварију на нуклеарној електрани „Острво три миље“, али они су све то држали у тајности. Нико није делио са нама никакве информације, тако да ми ништа нисмо знали. Нас су само критиковали. То је био Хладни рат. Нико нам није помагао ни материјално.

На седници комисије 1. маја констатовано је да нема довољно јода да се сва деца заштите од последица по штитасту жлезду, и да нема кранова толике висине и носивости помоћу којих би се могао направити заштитни саркофаг изнад реактора. Тог дана сам потписао документ да се из буџета предвиђеног за куповину опреме и хране скине 120 милиона долара и да се тај новац утроши у спасилачку операцију. Затим смо поделили са другима све наше икуство.

Илустрација: Игор Костин/РИА Новости

Још пре суђења Комунистичкој партији Совјетског Савеза ја сам се био већ навикао на то да се ми третирамо као кривци за ту трагедију. Позван сам на суд као сведок. Седам часова сам стајао у судници. Два и по месеца раније сам имао инфаркт, али ми нико није понудио чак ни да седнем. Један од тужилаца је имао испред себе све записнике које сам ја потписао (укупно 42) са многобројним обележеним странама. Он је дуго постављао питања попут овог: „Друже Ришкове, ево, у записнику који сте ви потписали наводи се да је у том и том селу забележена радијација од толико и толико рема, а ми имамо другачије податке...“ Ја сам најпре трпео, а онда нисам издржао: „Како ја као председник владе вишемилионске земље могу знати колико рема радијације је било у неком забаченом селу? Ја уопште нисам био дужан да знам такве ситнице. Ја сам доносио друге одлуке. А где сте ви били за време те трагедије? А зашто ви као комуниста нисте дошли као сви официри и војници и пријавили се за добровољну помоћ?“ Он је само ућутао и више није постављао питања. Ја и данас сматрам да је све било урађено како треба.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!