Зашто Руси сваке године организују Параду на Дан победе?

Илустрација: Варвара Гранкова

Када социолози питају грађане Русије чиме се у историји своје земље они највише поносе, најчешћи одговор у протеклих 20 година је овај: „Победом у Великом отаџбинском рату 1941-1945.“ Зато није ни чудо што је 9. мај, Дан Победе над нацистичком Немачком, један од најомиљенијих народних празника у Русији, око кога се уједињују људи потпуно различитих погледа на свет. У свечаностима посвећеним победи 2016. године учествовало је око 24 милиона људи, тј. готово сваки шести становник Русије.

Московска Парада Победе је један од најпрепознатљивијих догађаја овог празника, уз вечерњи ватромет и каранфиле које ветерани добијају на поклон. Сваке године Црвеним тргом марширају хиљаде војника, а затим се представља и најновија војна техника. На пример, 2015. године је први пут представљен тенк „Армата“. Смотру Параде врши лично министар одбране (данас је на тој дужности Сергеј Шојгу). Јубиларне 2015. године за Параду је утрошено 810 милиона рубаља (14,2 милиона долара), а годину дана касније 295 милиона (5,1 милиона долара).

Само у Русији се организују велике параде. Окончање Другог светског рата се у Западној Европи и САД не обележава војним парадама. Кина је организовала велику војну смотру у септембру 2015. године поводом 70-годишњице окончања Другог светског рата, али то је била једнократна акција. У Русији се сваке године одржавају велике параде. Зашто?

Није увек било тако

Чудно звучи, али у СССР-у, који је победио у Великом отаџбинском рату, параде су биле много скромније него у савременој Русији, и далеко ређе су се одржавале. Прва Парада Победе је одржана у јуну 1945. године на Црвеном тргу. Тада су совјетски војници бацили испред маузолеја нацистичке заставе. После тога 20 година није било парада.

Како истиче историчар Денис Бабиченко, Јосиф Стаљин и Никита Хрушчов су се бојали јачања политичке моћи војсковођа Великог отаџбинског рата и зато нису посебно истицали њихове заслуге, као ни заслуге других учесника рата. До 1965. године 9. мај чак није био нерадан дан.

За време Леонида Брежњева (генералног секретара КП СССР-а 1966-1982) Дан Победе је почео да се прославља као велики празник на државном нивоу широм Совјетског Савеза, али и тада су параде одржаване само у јубиларним годинама. Последња совјетска парада је одржана 1990. године, а у првих неколико година нове Русије није било парада. Обновљене су 1995, а садашње размере су почеле да попримају од 2000-их.

Значај је у јединству

Историчар Дмитриј Андрејев је у разговору са дописником „Руске речи“ истакао да је данас Русији Дан Победе важан као једна од малобројних „спона“ које заиста уједињују земљу. „Дан Победе и простор памћења око њега стварају импулс националног јединства и слоге“, каже Андрејев.

Парада, ватромет и шетња „Бесмртног пука“ су ритуали у којима се оваплоћује јединство инспирисано заједничким памћењем. Власт се труди да у што већој мери искористи те ритуале за очување народног идентитета. Због тога се Дан Победе у Русији слави толико усрдно, а војна парада је само један део прославе.

Поједини Московљани се жале што није лако гледати параду уживо. „Не може се прићи близу, ништа се не види“, жали се прозападно настројени либерални блогер Иља Варламов. „То се не организује за народ, него за слику на телевизији. Зашто не могу да се направе трибине за обичан свет?“ Варламов критикује власти између осталог и зато што „демонстрирају војну моћ“ на Дан Победе, који је по његовом мишљењу заправо дан жалости због жртава.

Са друге стране, парада се допада огромној већини грађана Русије (96% по анкети НВО „Левада-центар“) „Још у детињству сам са родитељима сваке године гледала параду“, каже 24-годишња Московљанка Јулија Коваљова. „Лепо је гледати како момци марширају врло синхронизовано, гледати моћну технику и слушати узвике ’ура!’ Све то буди осећање поноса и безбедности. То је добра традиција и треба је наставити“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!