Друго руско „освајање“ Папуа Нове Гвинеје

Николај Миклухо-Маклај.

Николај Миклухо-Маклај.

Руслан Шамуков
Како продати презиме, постати важна личност, отпутовати на крај земље и не запасти у невољу? Потомак великог светског путника Миклухо-Маклаја прича зашто се и он сада, након 150 година, спрема да иде међу Папуанце.

„Ја се никад нисам узбуђивао због свог порекла. Можда зато што нисам имао другог избора?“ – Николај Миклухо-Маклај се осмехује док седи у канцеларијској фотељи. Има племићке манире као што и доликује потомку свог великог претка.

Његов чукундеда искрцао се на обалу Папуа Нове Гвинеје 1871, а 102 године касније се родио његов потомак са истим именом и презименом. Данас је он оснивач и директор Фонда за очување етнокултурног наслеђа „Миклухо-Маклај“. Привремена канцеларија се налази преко пута једног од најстаријих гробаља Санкт Петербурга које је постојало још у време Руске империје. Истина, етнограф није сахрањен на том гробљу и сама близина гробља је чиста случајност. Потомак чувеног светског путника каже да му чак ни име нису дали по чукундеди, него се родитељима допало име Николај.

Миклухо-Маклај је 12 година проучавао домородце, а данас његови потомци живе углавном у Русији и Аустралији. Засада је само Николај донео одлуку да посети Папуанце, као што је то учинио његов предак пре 150 година. Проћи ће кроз 7 земаља и прећи 18.000 километара, и све то искључиво аутомобилом.

Николај Николајевич Миклухо-Маклај, Малајско полуострво, 1874-75. Архивска фотографијаНиколај Николајевич Миклухо-Маклај, Малајско полуострво, 1874-75. Архивска фотографија

Породичне анегдоте, људождери и смртоносни ујед

Главни разлог због кога је он одлучио да од свог путовања направи медијски догађај за целу Русију је тај што се данас ретко ко сећа Миклухо-Маклаја. Људима је познато само презиме, а то Николају није право.

„Сада у Москви постоји Улица Миклухо-Маклаја. Има људи који су убеђени да сам ја добио презиме у част те улице. А често западам и у необичне ситуације због презимена. Једном сам телефонирао у ургентни центар да кола хитне помоћи дођу по мајку, али у хитној служби су то одбили када сам им рекао презиме. Телефонирао сам више пута, а онда су ми рекли „Младићу, назовите психијатријску клинику“. Понекад се дешавају чак и смешне ситуације. Одем негде и питају ме за презиме, ја кажем „Миклухо-Маклај“. „Шта?“. „Миклухо-Маклај“. „Шта?“. „Иванов“ [најчешће руско презиме​ – „Руска реч“]. „Уђите“.

На сајту фонда је постављен видео-снимак у коме житељи Петербурга нагађају ко је био Маклај, али највише чега могу да се сете су вицеви, које из неког разлога они радије не желе да испричају.

Раније је Николај радио у пољопривредном сектору, имао је своју фирму, а зарађени новац је трошио за путовања по свету. Затим је схватио да његов основни посао треба да буде покушај очувања успомене на великог чукундеду. Тако је дошао на идеју да организује аутомобилску експедицију на обале Папуа Нове Гвинеје: најпре да пређе целу Русију, кроз места која је посетио чукундеда (полазак је планиран за 23. мај), а затим кроз Кину, Тајланд и Индонезију до Папуа Нове Гвинеје. Путоваће заједно са научницима и светским путницима. Сви заједно ће две недеље проучавати Папуанце и тражити трагове утицаја Руса на домородце. А њих има много, јер је први бели човек Маклај постао синоним за све Европљане који су касније долазили на острво. Његово име је додавано чак и пољопривредним културама које су пренете са континента. Захваљујући руском етнографу у локалним језицима су се појавиле речи као што су „топор“ (секира), „кукуруза“ и „арбуз“ (лубеница).

Илустрација: Руслан ШамуковИлустрација: Руслан Шамуков

Николај каже да се не боји ничега (иако само на пар километара од источне обале – Обале Маклаја – још увек живе племена људождера). Међутим, његов партнер у екипи (некадашњи хирург) Константин Беспалко је обишао цео свет – водопаде Игвазу, Анђеоски водопад (Венецуела), острва Галапагос, Мадагаскар, Лаос, Камбоџу и Индију – и он има разлога за страх.

„Пре десет година на Мадагаскару ме је ујела некаква жаба. Попео сам се на планину и сви су ми говорили „danger, danger“ и показивали жабу. После се испоставило да од њеног уједа човек умире у року од два сата. Не знам када ме је ујела, али ми је сва нога била у крви јер је крв престала да се згрушава. Очигледно пљувачка те жабе садржи антикоагулансе. А када сам био у Камбоџи почела је сезона киша и вода је прекрила путеве. Због тога смо се зауставили на једном месту, где смо на дрвећу видели црвене тачке. Неко од наших је кренуо да се склони са пута, а мештани су повикали: „Стој!“. Испоставило се да су тачке још из доба Црвених Кмера. Њима је означена територија која још увек није деминирана. Деминиран је само узак појас куда пролази пут прекривен водом, прича Беспалко.

„Могу ја и сам, без Николаја Николајевича”

На столу у канцеларији фонда раширена је карта и поред ње стоји глобус. То су можда и једини детаљи који упућују на оно чиме се бави Николај. Он тврди да не доживљава себе као неку посебну личност, и поред многобројних интервјуа које даје новинарима и чланства у Руском географском друштву (у чијем су попечитељском савету председник РФ, министар одбране и најбогатији људи Русије).

Илустрација: Руслан ШамуковИлустрација: Руслан Шамуков

„Пре би се могло рећи да сам се ја чудио зашто је то важно људима. Још као тринаестогодишњи дечак сам се бавио једрењем, а тек недавно, након 30 година, сазнао сам да је један од мојих партнера у јахти продавао могућност да ме покаже другима за неколико копејака. Није ми чудно што је он зарађивао на томе, него што су деца тада била спремна да плате да виде Маклаја уживо“, прича Николај.

Али он је и сам одлучио да се тиме бави управо зато што то има значаја. Магија његовог имена још увек функционише. Додуше, он тврди да све ради само са једним, племенитим циљем – да сачува успомену на чукундеду и допринесе бољој ерудицији данашњих ђака. Његов предак је, на пример, имао и политичке амбиције. Сваки ученик може у уџбенику прочитати да је Миклухо-Маклај предложио колонизацију земље коју је открио. Научник и морепловац је предложио да се откривена острва назову Чернорусија (по боји коже домородаца), и сам је хтео да постане руководилац колонијалне државе. Император, међутим, није то одобрио тако да је обалу колонизовала Немачка.

Деца са Обале Маклаја, Папуа Нова Гвинеја. Илустрација из личне архиве Николаја Миклухо-Маклаја. Деца са Обале Маклаја, Папуа Нова Гвинеја. Илустрација из личне архиве Николаја Миклухо-Маклаја.

„Руска колонизација је била потребна само из једног разлога: да се малобројне народности на Папуа Новој Гвинеји узму под заштиту. Николај Николајевич никада није сматрао да једна раса или култура може доминирати над другом“, објашњава Николај.

„Амбиције су добра ствар! Ако човек то себи може да приушти и ако има амбиције, то је веома лепо, али то је и велика одговорност. О човеку се може судити по његовим циљевима, а циљеви мог чукундеде су били велики“.

„А да ли је ваш циљ велики?“

„То је вероватно мој највећи циљ. То о чему ви говорите је огромна машина коју ми треба да покренемо... Ми не треба да изврћемо историју...“

Деца са Обале Маклаја, Папуа Нова Гвинеја. Илустрација из личне архиве Николаја Миклухо-Маклаја. Деца са Обале Маклаја, Папуа Нова Гвинеја. Илустрација из личне архиве Николаја Миклухо-Маклаја.

Николај често понавља да није битно што је он само потомак светског путника.

„Ја сам овај фонд основао тек када сам схватио да сам довољно зрела личност, независно од оног Николаја Миклухо-Маклаја. Ја и сам без везивања за њега могу да чиним добра дела – свакако чувајући и његово наслеђе, свакако и ослањајући се на његов труд. Било би глупо не ослањати се на њега.

Илустрација: Руслан ШамуковИлустрација: Руслан Шамуков

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.