Операција „Дропшот“: Kако је Америка планирала да уништи СССР 1959.

Global Look Press
Американци су планирали да баце 300 нуклеарних и 29.000 других конвенционалних бомби на 200 циљева и готово 100 градова и насеља у Совјетском Савезу, да једним ударцем униште 85% индустријског потенцијала земље.

Одмах након Другог светског рата Сједињене Државе су проучавале могућност „превентивног” удара на СССР да би га избациле из игре суперсила. Американци су се наводно бојали совјетске инвазије на Западну Европу, Блиски Исток и Јапан.

У септембру 1948. године председник Хари Труман је одобрио документ Савета за националну безбедност о „Политици нуклеарног рата” у којем стоји да би Сједињене Државе морале да буду спремне за „брзо и ефикасно коришћење свих могућих средстава, укључујући нуклеарно оружје, у интересу националне безбедности.”

Труман, Стаљин и Черчил / Извор: АрхиваТруман, Стаљин и Черчил / Извор: Архива

Кертис Лемеј, амерички фрустрирани џелат 

Генерал Лемеј је човек који је руководио операцијама бомбардовања Јапана, укључујући нуклеарно бомбардовање Хирошиме и Нагасакија.

Затим је формирао Стратешку ваздухопловну команду као центар који би управљао могућим нуклеарним операцијама током Хладног рата. Наравно, операцијама против Совјетског Савеза. Лемеј је 1949. године, пре него је ова организација постала 100% оперативна, предложио покретање комплетног нуклеарног инвентара у САД-у (133 бомбе) против 70 совјетских градова и већих градова у Источној Европи у року од 30 дана. Он је био сигуран да Совјети нису били у стању да одговоре на овакав напад.

Кертис Лемеј / Извор: АрхиваКертис Лемеј / Извор: Архива

„Дропшот“: Смак света у плановима Вашингтона

1949. је осмишљен план „Дропшот“. Предвиђао је напад на совјетску Русију са преко 300 нуклеарних и 20.000 тона конвенционалних бомби. Изабрано је око 200 циљева у 100 насељених места, укључујући наравно Москву и Лењинград.

На списку мета се нашло чак невероватних 1200 градова од Источне Немачке до Kине. Москва је била на врху листе са 179 циљева (укључујући Црвени трг), а Лењинград са 145. Јачина нуклеарног оружја кретала се између 1, 7 и 9 мегатона (бомба по имену „Малиша“ (Little boy), бачена на Хирошиму 6. августа 1945, била је снаге између 13 и 18 килотона).

Источни Берлин, као и Варшава и Будимпешта, били су на списку заједно са другим градовима ван совјетских граница и имали су 91 означену мету.

Од 75 до 100 од укупно 300 нуклеарних бомби требало је да сасвим униште читаву совјетску борбену авијацију. Најузнемирујући је био план „Kатегорија 275” који се може видети у Архиву националне безбедности САД (декласификован је 2015.). Његов циљ је било становништво - процењено је да би амерички напад усмртио око 60 милиона људи.

Уколико би након оваквог разорног напада СССР одбио да се преда, Сједињене Државе би наставиле да бомбардују урбана и индустријска подручја до њиховог потпуног уништења.

Осим тога, Вашингтон је хтео да заједно са европским савезницима покрене велику кампању против СССР-а за „потпуну победу“.

Амерички планови се на томе нису завршавали. Пекинг је био 13. на листи мета за бомбардовање.

Kако су Американци планирали да то изведу?

Према документима који су били тајни до 2015, бојеве главе би биле лансиране из Велике Британије, Марока и Шпаније. Послужили би и интерконтинентални бомбардери Б-52, који су у то време почели да се производе.

Б-52 / Извор: АрхиваБ-52 / Извор: Архива

Што се онда догодило?

У књизи „Операција Трећи светски рат: Тајни амерички план (Dropshot) за рат са Совјетским Савезом“ Ентонија Кејва Брауна, новинара, историчара и аутора шпијунских романа, једина препрека на путу до остварења плана нуклеарног напада је био мањак бомби (1948. је Вашингтон тврдио да поседује арсенал од 50 бомби тог типа) и авиона (исте је године америчко ратно ваздухопловство имало само тридесет и два модификована бомбардера Б-29).

1949. године амерички нуклеарни арсенал је имао 250 атомских бомби, а Пентагон је закључио да је победа над Совјетима „врло могућа”. Срећом по човечанство, СССР је тог лета успешно тестирао своју нуклеарну бомбу, што је пореметило планове САД-а. Професор Доналд Ангус Мекензи са Универзитета у Единбургу је у есеју „Планирање стратегије нуклеарног рата” написао:

„Тестирање прве совјетске нуклеарне бомбе 29. августа 1949. године дубоко је потресло Американце, који су веровали да ће њихов нуклеарни монопол веома дуго трајати."

Тестирање прве совјетске атомске бомбе на полигону Семипалатинск 29. августа 1949. Извор: Getty ImagesТестирање прве совјетске атомске бомбе на полигону Семипалатинск 29. августа 1949. Извор: Getty Images

Заборављени јунак

У јануару 1950. године Емил Јулијус Клаус Фукс, немачки теоријски физичар, члан тима пројекта „Менхетн“ који је изградио прву нуклеарну бомбу у САД-у, био је ухваћен као совјетски шпијун и осуђен на четрнаест година затвора због откривања војне тајне савезничкој земљи (да, Совјетски Савез је и даље био класификован као савезничка држава).

Клаус Фукс / Извор: АрхиваКлаус Фукс / Извор: Архива

Фукс, руковођен потпуно несебичним разлозима, сопственим политичким убеђењима и осећајем страха од нуклеарног монопола САД, предао је Совјетском Савезу најважније податке о пројекту „Менхетн“, а то је и помогло СССР-у да створи сопствено нуклеарно оружје.

Совјетски Савез је Kлаусу доделио највише признање. Фукс је ослобођен 23. јуна 1959. године. Емигрирао је у Источну Немачку и наставио своју научну каријеру. Умро је 1988. године.