Зашто су совјетски рибари спасили посаду америчког шпијунског авиона?

Посада авиона Фокстрот Алфа 586 је 26. октобра 1978. летела на тајној и опасној мисији дуж обале Камчатке у јеку Хладног рата. Њихова четверотактна летелица се срушила у Берингово море и готово одмах потонула под огромним таласима изазваним олујом. Авион се срушио за само 90 секунди, двоје људи је одмах нестало у мору, укључујући првог пилота, а 13 од 15 чланова посаде је око 12 сати провело на гуменим чамцима.

Совјетски рибарски брод „Мыс Сенявина“ (Рт Сењавина) је био једини брод који је био довољно близу да притекне у помоћ, штавише држао је курс према сплавовима на којима су се налазили Американци. Тако су Руси спасили десеторицу Американаца и извадили из мора троје погинулих. Преживелима је пружена медицинска помоћ. Американци су се били забринули да ће се према њима понашати као према непријатељским шпијунима. Међутим, ништа се слично није догодило, а недељу дана касније вратили су се у Сједињене Државе.

Светски па и амерички медији су се дуго дивили совјетским морнарима, а тадашњи амерички председник Џими Картер је капетану рибарског брода Александру Арбузову послао посебан телеграм са речима захвалности.

- Добро је да су нас покупили морнари из Совјетског Савеза, а не наши. Иначе не бисмо преживели“, започиње разговор Ед Кејлор, копилот несрећног шпијунског авиона америчке морнарице.

- Како то мислиш?

- Ако би Американци у то време неког толико промрзлог извукли из воде, ту особу би одмах спустили у врућу воду, а то се не може преживети. Јер се крвоток убрзава, и сва хладна крв из екстремитета би отишла право у срце и изазвала срчани удар. Међутим, руски рибари су знали боље. Кад смо доспели на брод, дали су нам врућ чај са медом. Чај нас је загрејао изнутра према споља, а не обрнуто. Одећу су нам скинули тек кроз пола сата и ставили нас под врућ туш тек када нам је крв била довољно топла.

„Мыс Сенявина“ / Архивска фотографија

Након авионске несреће преживели чланови посаде су остали да плове на два сплава на надувавање која су ударали таласи високи по 10 метара. Чинило се да је њихова једина нада амерички војни авион који је кружио изнад њих и покушавао да их пратио и доведе им помоћ.

- У води смо били до струка, било је невероватно хладно, око 4 степена Целзијуса. Након 12 сати сам био готово мртав у леденој води. Тројицу смо већ изгубили. Али одједном смо видели брод са упаљеним светлима. Неко је узвикнуо: Брод! Чуо сам бродску сирену и више није било никакве сумње да је неко дошао по нас.

- Када сте схватили да су ваши спасиоци били совјетски рибари?

- Видели смо рефлектор и зачули руске гласове. Пре него смо пали у воду, видели смо брод на радару. Чак смо покушали да му се приближимо. До пре три године нисам ни знао да је наша земља затражила од Јужне Кореје да нас спасе, али одговор је био да је превише опасно. А Руси су успоставили радио везу са Александром Арбузовом и он је рекао: „Наравно“.

Американци аплаудирају својим спасиоцима / Лична архива Едварда Кејлора

„Бог је сишао с небеса“

Кејлор се диви професионалности совјетског капетана и његове посаде.

- Јесте ли гледали „Титаник“? Сетите се како су на крају у мирну воду спуштали лаке чамце и намучили се око тога. Александар и његови људи су спустили сплав за спасавање у условима урагана. Само замислите: ви сте на површини воде, а брод се одједном налази 10 метара испод вас! Невероватно опасна ситуација! Касније су рибари са „Миса Сењавина“ говорили да је Бог сишао с небеса и смирио воду. Али Александар је такође морао да управља бродом тако да би блокирао ветар. Замислите каква је вештина за то потребна! Стварно су ризиковали своје животе да би нас спасили...

- Шта сте прво помислили када сте доспели на брод?

- Попили смо чај са медом и осетио сам како ми се враћа енергија. И данас пијем чај са медом када је хладно, и увек се сетим како ме вратио у живот на  једноставан и сигуран начин. Невероватно је какву је разлику направио. Од готово несвесног стања сам дошао до тога да сам способан да напишем поруку америчком авиону који је кружио изнад нас.

- Да ли су то били први људи из Совјетског Савеза које сте икада срели?

- Да, понашали су се савршено људски. Били су сјајни и врло знатижељни. Али ми нисмо знали руски па нисмо могли добро да комуницирамо. Једино је радиста знао енглески. На броду су биле неке просторије у које нисмо смели да улазимо, па и нисмо. Наравно да нисмо улазили у командни или машински одсек. А по свим осталим просторијама смо се слободно кретали.

Броду „Мис Сењавина“ је требало 48 сати да стигне до Петропавловска Камчатског. Америчка посада је превезена у болницу, а затим су их послали у Хабаровск, да би се убрзо вратили у САД.

Последња захвалност

Морало је да прође скоро 25 година да би спасиоци и спасени поновно успоставили контакт. Сви покушаји Американаца да пошаљу било какву поруку или пакет посади „Мис Сењавина“ годинама су били неуспешни, а Американци су тек 2003. сазнали име капетана рибарског брода - Александра Арбузова. Ускоро су се и срели са Александром и његовом посадом у Лас Вегасу.

Сусрет у Лас Вегасу 2004. године. Едвард Кејлор (први слева), Александар Арбузов (трећи здесна) / Лична архива Едварда Кејлора

- Шта сте га прво питали?

- Питао сам га: „Александре, зашто сте у тако тешким временима између Брежњева и Картера, између наших земаља тражили у мору и спасили америчке војне шпијуне?“ Рекао је: „Јер и ви и ми смо људи мора и нисам могао да не дођем по вас." Може ли се то боље срочити?

- Какав је утисак Александар оставио на вас?

- (дуга пауза) Он је невероватан човек. То се не може описати... Сви смо гледали у њега са отвореним устима. Он је постао права звезда у Лас Вегасу. Морали смо мало да прикочимо и дамо му да проведе бар мало времена са женом и унуком, јер смо га стално одвајали од породице. Рекли су ми да је постао капетан брода „Мис Сењавина“ са 28 година. То је веома велики брод за тако младог човека. Али напредовао је јер је одлично радио свој посао.

Зашто је СССР продао „Пепсију“ своју ратну морнарицу?

- Да ли сте га препознали?

- Мислим да сам видео Александра на „Сењавину“, али он се није представљао као капетан брода. Једноставно је долазио код нас.

Александар Арбузов је недавно преминуо. Замољен да изјави речи саучешћа удовици и члановима породице, Ед Кејлор је рекао: „Желим да кажем да сам данас жив само захваљујући њему. Да ћу га се увек сећати и да не престајем да свима причам о њему. Сви смо ми на тим сплавовима имали невероватну срећу да је управо он био капетан тог брода. Хвала ти, Александре!“

Оригинал чланка на руском језику

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!