Срећно детињство без интернета: Како су се играла деца у Совјетском Савезу?

1. Одлазили су у походе

Извор: Тиханов/РИА Новости

Деца у СССР-у су проводила веома много времена на свежем ваздуху. У кућу су улазила само када се више није имало куд. Највећа летња радост у животу совјетског пионира био је одлазак са својим разредом у поход на неколико дана или чак неколико недеља. Прво, у походу су се стицале многе корисне вештине, као што је, на пример, распаљивање ватре, припрема за логоровање, оријентација на терену, читање карте, праћење трагова животиња, прикупљање питке воде и све остало што је неопходно за преживљавање у дивљини. Друго, поход је био прави догађај. Све је било скоро као у књигама Жила Верна или Џејмса Фенимора Купера које су совјетска деца толико волела.

Пионири су одлазили у поход под руководством начелника пионирског одреда. Он им је показивао како да пронађу руду, причао им о завичају и учио да разумеју условне сигнале. У слободним вечерњим сатима учесници похода су се окупљали око ватре, припремали једноставну вечеру – најчешће кромпир печен на ватри и месо из конзерве – и певали песме уз гитару као што је обичај уз логорску ватру.

2. Скупљали су сличице и организовали „мењаже“

Извор: Борис Ушмајкин/РИА Новости

Деца свих узраста су обавезно нешто скупљала. То није била обична забава него несвесна потреба да се обавезно нешто „складишти“ код куће и поред гунђања родитеља. Биле су то гомиле разних бескорисних ствари, на пример самолепљиве сличице са псима, возовима, аутомобилима, војном техником и јунацима бајки и цртаних филмова. Сваки „колекционар“ који је држао до себе обавезно је лепио сличице на вратима у стану, на прозору или довратнику. Узгред, није било шансе да се те сличице скину и потпуно уклоне – ни са врата, ни са прозора. Никакво средство није помагало. Поред сличица скупљале су се и поштанске марке или ретке новчанице. Ако је неко имао дупликат, могао је да се мења са другом децом.

3. Клесали су фигуре од дрвета

Извор: TAСС

Сваки дечак који је већ довољно одрастао да може држати нож био је „дужан“ да нешто клеше од дрвета. Наравно, клесало се све што је најнеопходније – чамци, дрвени мачеви и праћке. Половина направљених предмета је дељена мањој деци, а остало је коришћено за сопствене игре. Бродићи су, на пример, пуштани низ реку, али са конопцем везаним за прамац да бродић не отплови неповратно. Није било лако пронаћи добар комад дрвета за такву играчку и зато су дечаци користили све што им дође под руку – дебеле гране дрвета и стари намештај.

4. Играли су ластиш

Извор: ussr-kruto.ru

Док су се дечаци бавили примењеном и декоративном уметношћу и оштрили ножиће, девојчице су играле ластиш – најпопуларнију игру онога доба. За игру су биле потребне најмање три девојчице и велики, дугачак ластиш. Прескакање ластиша је имало различите нивое тежине. Ластиш је најпре затезан на чланцима, затим на коленима, па на бедрима и на појасу. Вештије девојчице су стизале чак и до ушију! Чим би девојчица у средини погрешила улоге су се мењале. Ако је неко имао веома дугачак ластиш, на њему су могла да скачу сва деца у дворишту!

5. Жвакали су катран

Извор: Виталиј Карпов/РИА Новости

У СССР-у није било лако набавити жваке. Ко је био у прилици доносио их је из иностранства. Те „увозне“ жваке су деца жвакала докле год су имале укус, али и после тога је нису бацала. Жваку која изгуби укус убацивали су у слатко или шећер, и она је поново постајала слатка бар закратко. А ко није могао да набави праву жваку, жвакао је катран. Он се могао наћи на градилиштима, поред путева и на крововима. У почетку је катран тврд, али ако се жвакањем добро омекша постаје одлична замена за жваку.

6. Гледали су дијафилмове

Извор: Сергеј Едишерашвили/TAСС

Строги родитељи су терали децу на спавање чим се заврши легендарна телевизијска емисија „Лаку ноћ, малишани“, коју су сва деца волела. Старијој деци је било дозвољено да још мало читају или да угасе светло и гледају дијафилмове.

Дијафилмови су личили на траку старог фотографског апарата. На ту траку су били снимљени фрагменти књига са лепим илустрацијама. Стављани су у дијапројектор – претечу пројектора који се звао „чаробна лампа“ и првих кино-пројектора. Гледање дијафилмова је било велика акција. Најпре се на орман или зид окачи бели чаршаф уместо филмског платна, затим се постави пројектор, најчешће на постоље направљено од књига, убаци се трака и угаси светло. Мама, тата, или старија браћа и сестре су читали текстове слајдова наглас, а млађи су слушали и гледали слике. Сада психолози тврде да је гледање дијафилмова доприносило формирању блиских односа и поверења у породици.

7. Разгледали су тепих

Извор: Николај Акимов/TAСС

Деца која нису код куће имала дијапројектор разгледала су шаре на тепиху. У совјетско време је био обичај да се тепих окачи на зид поред кауча или кревета. То је био обавезни атрибут сваког совјетског стана. Такав тепих је имао двојаку функцију: затварао је рупе на тапетама и служио као звучна изолација. Када се дете увече окрене лицем према зиду и покуша да заспи, оно једно време разгледа шаре на тепиху и у њима налази силуете животиња, људске профиле и облике који подсећају на биљке. Тиме се бавило свако дете сматрајући да само оно види нешто бајковито у шареним вијугама тепиха окаченог на зиду.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!