Из личне архиве
Мени највише недостаје московска подземна железница. Она је лепа и чиста, а возови стижу на време. Поједине станице личе на Версај и заиста имају историјску вредност. Оне су као музеји. Простране су и имају лепе дворане. Човек је сигуран да ће следећи воз стићи за минут-два, и да све линије добро функционишу и викендом.
Нажалост, таква врста „луксузног” градског превоза не постоји у Њујорку, где возови у метроу доста касне, на станицама се увек врше неки радови и никада нисте сигурни хоће ли станица радити тога дана када је вама потребно. Ја свуда касним. Понекад се осећам бедно док пола сата чекам на прљавим и тесним перонима пуним ђубрета и пацова који се шетају унаоколо. Човек може да оглуви у метроу, јер возови толико шкрипе кад коче да је то заиста опасно за бубне опне.
Из личне архиве
У Израелу ми недостају московске продавнице и биоскопи који раде нон-стоп, лепо одевени људи и занимљиво украшена места на којима се одржавају манифестације. Раније сам у Русији учествовала у хумористичким такмичењима КВН („Клуб весёлых и находчивых”). Овде у Израелу су таква такмичења на веома ниском нивоу – десет година заостају за нама. Али и овдашњи живот има својих предности. На пример, овде је увек лето! Поред тога, овде ја могу да пустим ћеркицу да се сама игра са осталом децом, док у Москви мала деца увек морају бити у пратњи одраслих, чак и у дворишту зграде.
Из личне архиве
У свакој земљи где сам живела увек сам успела да пронађем руску продавницу, тако да нема проблема са храном. Па ипак, страшно ми недостаје мамин боршч! Готово је немогуће пронаћи праву цвеклу. Поред тога, ја волим да купујем књиге и да читам руску штампу. То ми много недостаје и зато увек молим пријатеље да ми донесу књиге и часописе на руском језику.
Из личне архиве
Највише ми недостаје викенд-кућа изван града где смо обично проводили слободно време, маринирали месо за „шашлик” и купали се у реци. А предвече кад прође врућина пекли смо то месо на роштиљу. Недостаје ми могућност да се састајем са друштвом из школе, да се окупимо у кухињи и ћаскамо, и да загрлим маму кад год пожелим.
Много ми недостају и продавнице које раде нон-стоп, и намирнице које сам волела у Русији: творог (млади растресити сир), мали сочни краставци (а не европске огромне „палице” које немају никакав укус), црвени мирисни парадајз, сушена и димљена риба и салата од шаргарепе на корејски начин.
Из личне архиве
Највише ми недостају сусрети са пријатељима, искрени разговори и спонтаност. У Немачкој чак и Руси планирају свој лични живот тако да се прилагоде неким роковима. Готово је немогуће сести у кафе са пријатељем без претходног планирања и договора. Недостаје ми и руска флексибилност, поготово у сфери услуга. Немци често кажу: „Ми то радимо овако, и никако друкчије”.
Руски кафе-барови у Берлину су се појавили током 1990-их, заједно са првим руским емигрантима, тако да су сада они већ старомодни. Друга ствар која ми недостаје из савремене Русије су модерна места за излазак, која се у Берлину тек отварају. Такође, у Берлину, за разлику од Москве, нигде нећете наћи бесплатни wi-fi интернет.
Са храном немам проблема, јер све може да се купи у продавницама (било да су руске или не). Чак можете наћи и брезе – на Постдамском тргу близу Сонијевог центра. То ме испуњава носталгијом.
Из личне архиве
Ја нисам имала нека посебна искуства попут песама уз гитару око логорске ватре, тако да ми ништа не недостаје. Па ипак, у Немачкој не постоји једна ствар до које ми је стало. То је наша укусна руска павлака (на руском „сметана”). Мом мужу, на пример, недостаје руски квас, иако га је први пут пробао када смо посетили Русију.
Из личне архиве
Највише ми недостају московски паркови, пре свега парк „Горки”. Нигде у свету нисам видела такве паркове. Њима је чест назив „парк културе и разоноде”. У таквом парку човек може да се одмори на свежем ваздуху и уједно да погледа филм под ведрим небом, да учи танго, посети уметничку изложбу, ужива у лепој архитектури, оде на концерт, посети огледно предавање и „допуни акумулаторе” у неком фином ресторану (или брзом храном на неком киоску), или да на неки други начин лепо проведе време лети, па чак и зими. У већини других градова су паркови само отворени простор са уређеним травњацима, без икакве забаве и узбуђења. Недостају ми велике широке централне улице највећих руских градова где човек има простора за кретање и осећа сву њихову грандиозност. Вероватно ми недостаје и нешто од хране. И на крају, али не на последњем месту, недостаје ми мој прелепи француски булдог Пјер.
Из личне архиве
Мени недостају ствари које заправо никада код куће нисам ни јела: црни хлеб, „докторска” салама [посебна врста барене саламе која је била популарна у Совјетском Савезу и Русији], харинга, пељмени, чоколадице „Рот Фронт” и шашлик. Ово последње смо, додуше, успели да направимо и овде. Наравно, највише ми недостају породица и пријатељи. Тешко је у тридесетој години наћи нове праве пријатеље. Поред тога, у Москви се организују боље журке! Понекад ми недостаје руски језик. Не знам зашто, можда зато што овде говорим само енглески, па ми недостаје матерњи језик.
Из личне архиве
Стварно ми недостаје мирис мога града. Недостаје ми рутина коју сам имала у Москви, где се све брзо решава захваљујући познаницима. Недостаје ми моја строга мајка и уобичајена друштвена средина. Мислим да ми не недостају ноћне журке, али стварно ме иритира то што не могу да се видим са пријатељима кад пожелим. Можда звучи чудно, али ја осећам носталгију за обичном руском атмосфером. Други важан моменат мог новог емигрантског статуса је ограничена слобода када је реч о одласку негде преко викенда због великих растојања, пореза и цена. У поређењу са Москвом Сиднеј делује као да му недостаје брзине, идентитета и стила. Али само без бриге, како кажу Аустралијанци.
Из личне архиве
Недостаје ми централно грејање зими! У Јапану су станови прилично хладни, а Руси су навикли да им у кући буде толико топло да морају спавати са отвореним прозорима. Поред тога, у почетку ми је недостајала руска кухиња – црни хлеб, маринирани краставци и квас, али сам се временом навикла на овдашњу храну, тако да ми то више не недостаје.
Из личне архиве
Највише ми недостају руски пријатељи. Можете имати пријатеље по целом свету, али руски пријатељи су увек непоновљиви. Посебан је начин на који ми разумемо једни друге, на који се шалимо и причамо вицеве и анегдоте.
Из личне архиве
Русима у иностранству недостаје руски језик. Пријатан је осећај када се вратите кући и сви унаоколо говоре руски, и све вам је јасно до најситнијих детаља и нијанси. Радујете се свим оним новим речима из жаргона, фразама и вулгарним изразима који вам понекад чак звуче суптилно, заборављеним или новим вицевима, или крајње патетичним стиховима, здравицама или руским народним песмама. Недостају ми искрени разговори са сународницима, снажне емоције и „напади” меланхолије са лукавим интригама и изразито арогантном интелигенцијом, где све све мора читати између редова, за разлику од буквалног смисла који је уобичајен у разговорима на Западу.
Из личне архиве
Недостаје ми она посебна московска атмосфера, њен ваздух, њена бука и огромне улице – све оно што је везано за 21 годину мог живота. Москва је град моје младости и студентских дана. То је било фантастично доба.
Недостаје ми и зима, и мрак који тада падне у 15:00. Недостаје ми мраз, недостају ми улична светла. Недостаје ми када Московљани журе у метро или када добро умотани у шалове чекају трамвај. И наравно, недостаје ми снег, па чак и московска лапавица. Недостају ми зимски спортови – клизање на клизалишту или ходање на скијама у парку. Од „приземнијих” ствари ми недостају творог и сметана, и зато кад год дођем кући не могу да се наједем сирника, ватрушки и свих осталих руских специјалитета са сиром.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
