Одакле руски емигранти на Филипинима 1948. године?

Промена односа снага у кинеском грађанског рату код заједнице руских емиграната, избеглих у Кину од Бољшевичке револуције, стварала је осећај нелагодности и страха. Снаге Комунистичке партије Кине побеђивале су у грађанском рату против Куоминтангове владе, предвођене генералом Чан Кај Шеком.  

Руску заједницу у Кини, расуту у 25 градова, укључујући Харбин, Пекинг и Шангај, сачињавали су углавном представници интелигенције. Кинески комунисти подржани Совјетским Савезом, почели су у заузетим градовима, да руске емигранте масовно протерују назад у СССР. Око 40,000 Козака враћено је у отаџбину, где су одмах прослеђени у радне логоре на Далеком Истоку Русије. Заједница 6,000 белих руских емиграната преко „Међународне избегличке организације“ (IRO), која касније прераста у Комисију Уједињених Нација за избеглице (UNHCR), молила је за помоћ неколико земаља.

Извор: Музеј Руске културе Сан Франциско/ President Elpido Quirino Foundation

„Многе земље, укључујући САД испољиле су саосећајност, али само једна земља, новостворена Република Филипини на челу са председником Елпидиом Кирином, понудила оно што је им у том моменту било очајнички потребно.“ - наводи Кина Кван, старији истраживач Фондације председника Елпидиа Кирина. Приближно 6,000 руских белих емиграната напустило је старим зарђалим бродовима Кину. Искрцали су се на малом филипинском острву Тубабао (око четири сата пловидбе од града Гуиуан). Како наводи Кван, ову евакуацију помогао је и IRO. Наредне четири године руска заједница проживела је на малом филипинском острву.

За локано становништво острва „ове четири године представљале су веома занимљив период, који су назвали „Tiempo Ruso“, у преводу време Руса“, наводи Кван у свом тексту „Филипини и азил: историјска перспектива предавањe представника UNHCR-а o Филипинима и периоду познатог као Tiempo Ruso“,

Извор: Лариса Красовски/President Elpido Quirino Foundation

Тубабао, острво често пустошено тајфунима, током Другог светског рата престављало је станицу за прихват радне снаге на америчкој поморској бази. Имало је малобројну популацију рибара и њихових породица, као и свега неколико бетонских грађевина. 

Према Квану, руске избеглице по професији били су учитељи, лекари, инжењери, архитекте, бивши официри, правници, уметници и свештеници. Они су користили своје образовање и професионалне вештине да побољшају услове живота на острву, што је убзо постало приметно.

Извор: Николај Хидченко/President Elpido Quirino Foundation

„Њихов избеглички камп прерастао је у мали руски град, подељен у 14 главних административних јединица, са демократски изабраним лидерима. Организоване су биле народне кухиње, електране, руске школе, арбитражни суд, полиција и мали затвор. Саграђено је било и неколико сакралних објеката за разне религије, укључујући и дрвену руску православну цркву на месту постојеће цркве, коју су претходно напустили Американци“. – написао је Кван у свом чланку за UNHCR.

„Напорним радом, они су успели да ово насеље претворе у један пристојан градић.“, наводи историчар Лариса Гончарова, која припрема књигу о белој руској емиграцији. На овом филипнском острву постојао је отворени биоскоп, формирана је била позоришна трупа, организовали су се часови клавира и плеса. Гончарова истиче да су: „Ови људи су међу првима почели да шире руску културу на Филипинима“.

Извор: Олга Валкоф/President Elpido Quirino Foundation

У руској избегличкој колонији на Тубабао острву живео је и један велики светитељ, Свети Јован Шангајски. Рођен је 1896. у као Јован Максимович, у племићкој породици српског порекла, која је у 18. веку пребегла од турских зулума у Русију. Локално становиштво острва и даље памти епископа Јована, а Кван у свом чланку наводи: „Становници Тубабаоа не памте га само као бившег избеглицу, већ као истински светог човека, који је сваке вечери са четири стране благословио избеглички логор и покушавао да га молитвом заштити од тајфуна и других потенцијалних опасности.“

Извор: Ирена Куницки/President Elpido Quirino Foundation

Председник Кирино посетио је руске избеглице у октобру 1949. и том приликом наредио да се бодљикава жица око логора уклони.

Током наредне три године, руске избеглице из Тубабао логора расељавале су се широм света. Око половина их је отишла у САД, а значајан број преселио се у Аустралију и Јужноафричку Републику. Лариса Гончарова наводи да „око 40 породица руског порекла и даље живи у околини Маниле“. Руски избеглички логор на острву Тубабао формално је затворен 1953. године.  

Церемоније сећања одржавају се редовно на Тубабаоу, што поједине избеглице и њихови потомци користе да искажу захвалност Филипинцима и одају почаст председнику Кирину. „Требало је заиста истинску храброст и велико срце, да као сиромашна и тек призната земља прихвати толики број избеглица, као Филипини крајем 40-тих година прошлог века.“, наводи Гончарова и додаје: „Чак и сада, многе развијене земље подижу зидове на својим границама да би зауставили невољнике... Филипини су оно што они ни данас немају показали пре близу 70 година“. 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!