„Сенке над Балканом“: Пет најзначајнијих белих Руса у Србији

Доброчинства руског цара и народа није заборавио регент Александар Карађорђевић,  па је држава на чијем челу се налазио била једина на свету, која је без икаквих ограничења примала избеглице из Царске Русије, које су на територији новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уживале су једнака права као и домаћи грађани.

 У которској галерији „Код Хомена”, на лето 2011. била је приређена изложба слика, радова белих руских емиграната, насталих на простору Југославије између два светска рата. На отварању изложбе академик Матија Бећковић је рекао: „Њихов долазак био је велика несрећа за њих, али како је неко рекао, велика срећа за нас и нашу тек створену, ратом разорену и опустошену земљу. Готово да није било дела града у који није доспео неки Рус, лекар или професор.”

Барон Петар Врангел, последњи командант Беле армије

Врангел. Извор: wikipedia.org (CC0)

Након октобарске револуције војну каријеру барона Врангела прожимају контроверзе. Прво га у Јалти 1917. хапсе бољшевици, потом бежи за Кијев где успоставља сарадњу са владом Павла Скоропадског, бившег ађутанта цара Николаја, који покушава да под немачким патронатом формира независну Украјину. Прилике у Кијеву непосредно након Октобарске револуције детаљно описује чувени писац Михаил Булгаков у роману «Бела гарда».

Врангел брзо напушта Кијев и прелази на југ Русије, где се ставља на располагање генералу Антону Дењикину. Добија прво команду над коњичким корпусом, а потом над дивизијом. Најзначајнији успеси белих у грађанском рату везују се за Врангела, укључујући заузимање Царицина (Волгограда) 1919, где су побеђене снаге под командом будућег совјетског вође Јосифа Стаљина.

Врангел улази у сукоб са генералом Антоном Дењикином, јер је сматрао да након успеха код Царицина треба радити на спајању са војском адмирала Колчака на северу, а не јуришати на Москву, како је одлучио Дењикин. «Московска директива» Дењикина представљала је по мишљењу Врангела «смртну пресуду» антибољшевичком покрету у Русији и Врангел почетком фебруара 1920. године напушта команду и одлази у Истанбул. Међутим, после само два месеца Дењикин бива принуђен на повлачење и нова команда моли Врангела да стане на чело армије. Било је међутим касно, иницијатива у грађанском рату неповратно је прешла на страну црвених.

Након слома беле армије, преко Истанбула и Туниса, Врангел долази у Краљевину СХС, где ради на обједињавању руске беле емиграције. Након неколико година проведених под заштитом краља Александра, барон Врангел се сели у Брисел, где после десетак месеци изненада умире: по веровању његове породице, то је била последица тровања, иза кога је стајао бољшевички агент. Последња жеља барона Врангела била је да буде сахрањен у Србији. Жеља му  је годину дана након смрти испуњена. У руској цркви у Београду почива данас најзначајнија личност руске беле емиграције. Да је у кључним моментима 1919. прихваћен Врангелов предлог о прегруписавању на Северу,  можда би руски грађански рат имао другачији исход.

Николај Краснов, архитекта, пројектант најзначајнијих зграда у Србији

Изложба у част Николаја Краснова, март 2017. Извор: Катарина Лане

Спољашњи изглед Дома Народне скупштине, можда и најпознатије грађевине у Србији настале после средњовековних манастира, дело је Николаја Краснова, једног од водећих архитеката Руске Империје. Скупштина није једино монументално здање академика Краснова, ту су још седиште Владе Србије на углу улица Немањине и Кнеза Милоша, као и данашње зграде Министарстава иностраних послова и финансија, Државног архива Србије, Југословенског драмског позоришта и тд.

Великом неимару у част – нова „руска” улица у Београду

Најзначајније дело академика Краснова на територији Руског Царства, представља дворац Ливадија, познатији као летњиковац царске породице на Криму код Јалте, подигнут је 1911. Звање академика архитектуре је стекао 1913. године, а после Окобарске револуције сели се у Србију. Ван територије Србије и Русије, Николај Краснов је пројектовао два значајна историјска споменика: обнову Његошеве капеле на Ловћену, оштећену у аустроугарском бомбардовању, и спомен костурницу на острву Виду 1938, што представља његово последње дело. Умро је 1939. и сахрањен је у Београду. Ове године београдске градске власти, заједно са представницима града Москве, открили су спомен обележје, а  једна београдска улицу названа је по академику Николају Краснову. 

 Степан Колесников, сликар

Степан Колесников. Извор: архивска фотографија

У Србију је дошао као уметник потврђеног талента, који се прочуо по ликовним експедицијама у Централну Азију и Персију, а планирани подухват у Индију ометао је почетак Великог рата. У Србију долази 1920, у почетку живи веома тешко, али временом успева да се афирмише и позиционира као водећи сликар реалиста на простору Краљевине Југославије. На његовим сликама преовлађују пејзажи и животописи обичних људи. На неколико слика приказао је и мотиве из евакуације Крима 1920. Умро је 1955. године, а последње године његовог живота обележиле су породичне несугласице и трагедије, те паркинсонова болест која га је практично спречила да ствара.  

Ника Кирсанова, примабалерина

Примабалерина Нина Кисанова. Извор:Архивска фотографија

Једина жена на овој списку. Након Октобарске револуције, преко Пољске долази у Србију 1923. године. После запажених улога на београдској позорници, Кирсанова добија позив за Париз, где се прикључује балетској трупи чувене Ане Павловне. Од 1927-31. наступа на свим континентима. Упркос светској слави, Кирсанова се после неколико година враћа у свој вољени Београд, где постаје шеф, редитељ и кореограф балета у Народном позоришту. Последњи пут као примабалерина наступила је 1951. године у «Лабудовом језеру». Умрла је 1989. године, сахрањена је у Алеји заслужних грађана, а једна улица на Звездари носи данас име Нине Кирсанове.

Феодор Тарановски, академик, професор универзитета

Академик Феодор Тарановски. Извор: Архивска фотографија

Руски емигранти свој велики допринос српском друштву нису дали само као уметници, лекари, инжењери и матерматичари, већ и у хуманистичким наукама. Пример је Феодор Тарановски, до Првог светског рата професор права на универзитету у Варшави, који након  Октобарске револуције долази у Београд. Активно је изучавао Душанов законик и друге изворе права у српској средњовековној држави. За редовног члана Српске краљевске академије наука и уметности изабран је 1932, а свој истраживачки рад сабрао је у књизи: «Српско средњовековно право у Немањићкој држави».

Професор Тарановски умро је у Београду 1936. године. Њеова унука Вида Тарановски-Џонсон предаје на универзутету у Бостону руски језик и филм, а у два наврата је током последњих неколико година на Балкану држала предавања о делу Андреја Тарковског и савременом руском филму. 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!