Три мистериозне тајне КГБ-а које се и даље чувају у руским архивима

Према законима Руске Федерације, подаци у државним архивима не могу бити под печатом државне тајне дуже од 30 година. Међутим, како је историчар Сергеј Кудрјашов изјавио у емисији прозападно оријентисане радио-станице „Ехо Москве“, за пролонгирање статуса државне тајне није предвиђена никаква казна, тако да многе државне агенције и даље не отварају своје архиве.

Служба државне безбедности (ФСБ), наследница ОГПУ, НКВД и КГБ-а, није по том питању изузетак. Она још увек чува мноштво тајни које су везане за деловање совјетске обавештајне службе, и држава не испољава никакву тежњу да их обелодани. Ево неколико најзанимљивијих случајева.

Судбина Раула Валенберга

Раул Валенберг као специјални представник Шведске у Будимпешти. Мађарска, 1944. Извор: Getty Images.

Шведски дипломата Раул Валенберг је радио у Мађарској 1944-1945, у последњим годинама Другог светског рата. У тежњи да спасе што више живота, Валенберг је људима јеврејског порекла давао шведске пасоше и скривао прогоњене у кућама које је користила амбасада. Он је тако спасао хиљаде људи од смрти, тако да Јевреји данас третирају Валенберга као једног од најпознатијих „праведника међу народима“.

До његовог трагичног сусрета са совјетским агентима дошло је почетком 1945. године када су совјетске снаге држале Будимпешту под опсадом. Валенберг је посетио маршала Родиона Малиновског, који је руководио акцијом ослобађања Будимпеште, и тада су га ухапсили припадници контраобавештајне службе СМЕРШ и оптужили за шпијунажу. После тога нико више није видео Валенберга.

Совјетски министар спољних послова Андреј Громико је 1957. године уручио шведском амбасадору документ који упућује на то да је Валенберг умро 1947. године од инфаркта. Претпоставља се да су га држали у московском затвору на Лубјанци. Тада је Совјетски Савез први пут признао да је Валенберг преминуо у Москви, али узрок смрти ни до дана данашњег није потпуно разјашњен. Према званичним изворима, извештаји са саслушања су нестали.

Многи су сумњали у веродостојност документа који је уручио Громико. Било је много „сведока“ који су тврдили да је Валенберг био жив још током 1950-их и да се налазио у совјетском концентрационом логору, или чак да је успео да побегне. Тек 2016. године је шведска влада званично објавила да је Валенберг мртав. Његова породица је 26. јула поднела тужбу против Федералне службе безбедности Руске Федерације захтевајући приступ документима везаним за Валенбергову смрт.

Беријина смрт

Лаврентиј Берија. Извор: AP.

Лаврентиј Берија, руководилац НКВД-а од 1938. до 1945, био је између осталог надлежан и за реализацију совјетског нуклеарног програма. Његов случај нема ништа заједничко са Раулом Валенбергом, осим што су совјетске тајне службе умешане и у његову смрт. Берији се приписују многе интриге и крваве репресије. После Стаљинове смрти 1953. године он је доживео пораз у борби за власт са другим совјетским лидерима (Маленковом и будућим генералним секретаром Никитом Хрушчовом). То је био крај и његове каријере и његовог живота.

Берија је оптужен за шпијунажу у корист Велике Британије и за фалсификовање многих кривичних поступака. Осуђен је на смрт 23. децембра 1953. године и истога дана погубљен. Бар тако гласи званична верзија. Поједини историчари, међутим, верују да није било никаквог судског процеса и да је свемоћни руководилац тајне полиције једноставно ухапшен и стрељан истога дана (26. јула 1953), те да су његови такмаци исфабриковали цео случај како би овај потез приказали као легитимну акцију.

Та верзија је приказана у документарном филму „Лаврентиј Берија. Ликвидација“ снимљеном 2014. године. Она је заснована на чињеници да је сваки совјетски лидер који је био умешан у Беријино хапшење (Хрушчов, Маленков и други) описао догађаје другачије од осталих. Нико никада није поменуо где је тачно Берија убијен и сахрањен. Смрт једног од најконтоверзнијих Стаљинових сарадника још увек је покривена велом тајне. Чак и кад би његове бивше колеге из совјетских тајних служби знале истину, никада је не би обелоданиле.

Чекисти и мистика

Глеб Бокиј. Извор: Архив.

За разлику од Хитлерових тајних служби, у којима се неколико јединица бавило искључиво паранормалним појавама (Ahnenerbe), совјетска обавештајна служба је углавном била скептична према мистицизму. Веровање у натприродне појаве третирано је као бесмислено, и штавише, као антимарксистичко. Са друге стране, било је и неких изузетака.

Један од њих је био Глеб Бокиј, агент ЧЕКА и ОГПУ (различити називи једне исте совјетске тајне полиције) од 1921. до 1934. Поред тога што је био оснивач система совјетских концентрационих логора, Бокиј се такође занимао за паранормалне појаве и контактирао са мистичарима у специјалном одељењу ОГПУ којим је руководио.

КГБ, снајка, КГБ!

Он је заједно са окултистом Александром Барченком чак покушао да организује совјетску експедицију на Тибет у потрази за легендарном земљом Шамбалом. Власти су, међутим, сматрале да је таква експедиција узалудно трошење времена и новца, тако да се одустало од тог пројекта. И Бокиј и Барченко су стрељани у чисткама крајем 1930-их.

Од тада НКВД, КГБ и друге совјетске тајне службе негирају учешће у било чему што је везано за паранормалне појаве. Са друге стране, и у Русији, као и другде, има оних који верују у натприродне појаве и сигурни су да постоје затворени архиви препуни информација о дошљацима са других планета, древним мистеријама и осталим манифестацијама „оностраног“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!