Руско, а светско: Министарство за ванредне ситуације „главом и брадом“

Денис Осипов, стручњак за нуклеарну, биолошку и хемијску заштиту увек је желео да постане професионални војник. Тај сан му се остварио кроз школовање у Костромској војној школи, а затим у Војној академији за нуклеарну, биолошку и хемијску заштиту. Сада Денис користи своја војничка знања у цивилном сектору. Члан је центра „Лидер” за посебно ризичне спасилачке операције Министарства за ванредне ситуације (МЧС).

Денис Осипов, стручњак за нуклеарну, биолошку и хемијску заштиту увек је желео да постане професионални војник. Тај сан му се остварио кроз школовање у Костромској војној школи, а затим у Војној академији за нуклеарну, биолошку и хемијску заштиту. Сада Денис користи своја војничка знања у цивилном сектору. Члан је центра „Лидер” за посебно ризичне спасилачке операције Министарства за ванредне ситуације (МЧС).

Денис Осипов (27). Извор: Стојан Васев
Сви се сећамо како су руски спасиоци гасили пожаре у Србији, помагали Србима да се изборе са поплавама и минама које нису експлодирале. Упознајмо неке од тих људи и њихове колеге различитих професија, и погледајмо њихову несвакидашњу опрему. То нису знамените личности, нису филмске звезде ни телевизијски јунаци. Њихов посао је углавном скривен од папараци камера, али то не значи да је неважан. Они свакодневно спасавају људске животе. „Руска реч“ вам представља савремене руске спасиоце – припаднике руског Министарства за ванредне ситуације (МЧС).
Пре него што је Петар Гриценко напунио 31 годину већ је учествовао у спасилачким акцијама у многим земљама широм света. Рашчишћавао је рушевине после земљотреса у Непалу, Египту, Камеруну и Тунису, и два дана је пешке пролазио кроз густе шуме Индонезије на месту где се срушио авион. За отклањање последица поплава у Сирији награђен је Орденом за храброст. Сада је Гриценко начелник Управе за првостепене спасилачке радове у зонама ванредних ситуација.
Рођени Дагестанац Алибаг Кунујев у почетку није хтео да буде спасилац него полицајац. Судбина га је међутим, довела у Центар „Лидер“ где му се пружила шанса да помаже људима. Алибаг је постао професионални спасилац-алпиниста. То није лак посао. Високе температуре, висока влажност, неприступачна места и непроходне шуме – све су то само неке од потешкоћа са којима се суочавају спасиоци. Али физичка издржљивост није једини тест који спасилац треба да прође. Њему је потребно и добро ментално здравље како би могао ефикасно да ради. Алибаг је био међу првима који су видели место где се 2010. године срушио авион председника Пољске. „Било је тешко гледати све оне лешеве“, каже Алибаг.
Алексеј Мамренко је од детињства желео да постане пилот, али није могао да се упише у пилотску школу. Зато је постао падобранац и приступио је Центру „Лидер“ у коме је извршио 5.000 скокова са падобраном из авиона и хеликоптера. „Рад у Министарству за ванредне ситуације чини нас свесним да смо управо ми она снага која помаже људима да превазиђу сваку ситуацију. Ми смо најуниверзалнија и најбоље припремљена екипа“, прича Алексеј.
Судбина је хтела да Валериј Марков постане ватрогасац. Још у школи је од шест кандидата само он примљен у ватрогасну службу. Ватрогасци су желели само једног, и тај један је био Валериј. Марков о свом послу говори са свом озбиљношћу и поштовањем: „Посао је посао. Ту нема места за осећања. За нас је сваки позив хитан, нема изузетака“, каже он.
Професија Алексеја Шамина је доста необична за Министарство за ванредне ситуације. Он управља роботима. На пример, роботом PTC PP који је намењен за тражење извора радијације. Шамин се сећа како је 2012. године радио 28 недеља на скупљању и складиштењу 213 тона пестицида и хемикалија у Курској области у Централној Русији.
Професионални спасилац Максим Черњенков је изабрао тежак и опасан посао пиротехничара. Ризикујући живот Черњенков долази у додир са експлозивима, минама и неексплодираним пројектилима из Другог светског рата. Учествовао је у спасилачкој операцији на аеродрому Домодедово после терористичког напада 2011. године и у чишћењу Крима од опасних експлозивних направа, између осталог и у познатој Керчанској тврђави. Максим се сећа како је једном био врло близу смрти. Пре неколико година, за време хуманитарног деминирања у Србији, избио је пожар у складишту и тада је тежак предмет пао и поломио детонатор минобацачке мине. Она међутим, није експлодирала. Максим се осећао као да је по други пут рођен.
Мајор Алексеј Ишутин потиче из војничке породице. У Центру „Лидер“ је задужен за беспилотне летелице. У његове дужности спада истраживање зоне у којој се догодила трагедија, као и потрага за преживелима. Ишутин сматра да ће његова професија у будућности бити тражена. „Моја професија је везана за сектор који се развија и има перспективу. То је мој омиљени посао“, каже он.
Светлана Соњина је целог живота волела псе и маштала да ради са њима. Није ни чудо што је изабрала професију кинолога. Њен најбољи пријатељ, пас по имену Гади (или Ноћна царица), научен је да тражи експлозив. Кинолози и пси уживају у заједничком послу, али и у заједничкој забави. Они понекад учествују у изложбама и такмичењима паса. Светлана каже да јој је најекстремнија ситуација у каријери била потрага за људима испод рушевина у Непалу после разорног земљотреса 2015. године. / Током писања чланка аутор је користио информацију са сајта часописа  „Руски репортер“.