Дванаест школских успомена које сваки Рус носи у срцу

Сви се посебно облаче за 1. септембар. Девојчице вежу огромне машне у косу, које су често веће од њихових глава. У школу долазе са букетима цвећа за учитеље и наставнике.

Чак и ако је претходни дан био ведар и сунчан, готово увек се сутрадан време на мистичан начин поквари, тако да је 1. септембар често хладан и кишовит. Ученици морају дуго да се смрзавају у школском дворишту док им учитељи редом честитају почетак школске године.

„Прво звоно“ по традицији означава почетак школске године. Звонце се даје девојчици првог разреда која седи на раменима крупнијег ученика 11. разреда. Они заједно иду унаоколо и звоне.

Понекад се ситуација компликује – или девојчица склизне са рамена старијег ђака, или звонце неће да звони... Није ни чудно, јер после дуготрајног летњег распуста многима треба времена да се мало „размрдају“ (а можда и звонце још увек „није у форми“).

Нису узбуђени само прваци пред којима се отвара нови дивни свет знања, дружења, а можда и љубави. И старија деца после летњег распуста са узбуђењем прелазе школски праг.

Шта ако су ме сви заборавили? Шта ако је школа затворена, а нама нико није рекао? Шта ако је разред изненада расформиран и сада су све нова лица? Шта ако је девојчица која ми се допада прешла у другу школу?

Али, већ после првих неколико часова све долази на своје место и ускоро се школски живот враћа у уобичајени колосек.

Одмори су моменти који се највише памте. Тих десет минута раја између часова могу се искористити за одлазак у тоалет или у трпезарију по неко пециво

Трпезарија има своја правила, а одређују их надзорници. Дежурним ученицима који постављају сто за своје другове дозвољено је да изађу 5 минута раније са часа. Са њима се можете договорити и узети још једну порцију, на пример ако се друг из вашег разреда разболео и није дошао у школу.

Часови физичког у сали (или пливања у базену) имају посебну драж. Ту се ученици деле на лидере, тј. оне који желе да буду капитени тимова, да скачу више и даље од осталих, и на оне који „хватају кривине“ и гледају да избегну сувишан напор.

„Школску свакодневицу“ (мада одрасли своје школске дане не доживљавају као свакодневицу) могу „пореметити“ само две ствари: одлазак у музеј или редовни лекарски преглед.

Све фотографије је ставила на располагање Ирина Јулијева, фотограф из Санкт Петербурга. Ево шта је она рекла о њима: „Мој млађи син је прошле године пошао у школу у Санкт Петербургу. Сачекала сам га после часова и питала како му је било, али његов одговор није задовољио моју знатижељу.

Зато сам узела фотоапарат и отишла у школу да направим неколико снимака. Цео дан сам провела са разредом мога сина и свуда ишла са њима: на часове, на одмор и у трпезарију. Хтела сам да забележим тренутке школског живота о којима ми, родитељи, готово ништа не знамо“.