Кухиња у СССР-у: Идеалан совјетски доручак

Фотографија: Ана Харзејева.

Фотографија: Ана Харзејева.

Према совјетској куварској библији, са којом смо упознали читаоце прошле недеље, идеалан доручак требало је да буде богат протеинима. Једини проблем био је да се набаве намирнице које их садрже.

Чинило ми се да ће моје прво јело „на совјетски начин“ бити лако и брзо спремљено, баш као што стоји у „Књизи о укусној и здравој храни“, са којом смо вас, драги читаоци „Руске речи“, упознали прошле недеље. Треба само набавити и испржити месо или рибу, скувати неколико јаја, одсећи кришку хлеба и сира и скувати чај или кафу (уместо тога, може се сервирати млеко). Још мало времена потребно је утрошити ако желите да према упутству „узмете јогурт из фрижидера“, а толико сам спремна да урадим радним даном ујутро.

Али, проблеми почињу већ на првом кораку – набавци меса. И данас, када желите да купите квалитетно месо, посебно говедину, то није једноставно. Готово да нема доброг меса руског порекла, већ се оно углавном увози. Према мојим сазнањима, проблем је настао још у Стаљиново време када је одлучено да се прекине са узгојем говеда од којих би се добијало само месо. У ту сврху требало је да се користе краве музаре. Говедина таквог порекла била је врло тврда и није могла да се спреми ако се претходно на неки начин не омекша. Понекад ни динстање на тихој ватри не помаже. Једном речју, тешко ћете наћи квалитетан одрезак за своју трпезу.

На 10 минута хода од моје куће постоји седам бакалница и скоро ни у једној не може да се купи добро месо. На једном месту имају одлично месо из увоза, али по папреној цени. Не желим да трошим толико новца, а срећна околност је што више волим живинско месо.

Међутим, по речима моје баке, у совјетско време било је много теже набавити месо: „Месари су били најбогатији људи у земљи. Имали сте огромну срећу ако сте познавали неког од њих. Обично су сво месо продавали 'својим људима' још пре него што би доспело у расхладне витрине. Заправо, у продавницама сте могли да купите само кости. Свекрва мог колеге била је шефица месаре и ми смо се снабдевали код ње. Али, и руководиоци су зависили од расположења месара – чак ни она није увек могла да добије добро парче.“

Из ових разлога доручак заснован на угљеним хидратима и протеинима био је недоступан просечном грађанину. Људи су се само у посебним приликама одлучивали да крену у потрагу за пристојним комадом меса – баш као што и ја данас одлазим на најбоље тржнице у граду да бих купила јагњећи бут. Свакако да то не радим када набављам намирнице за доручак.

До рибе се лакше долазило, а продавали су се и црвени или црни кавијар. Ипак, моја прабака, самохрана мајка која је изгубила мужа у Великом отаџбинском рату и радила три посла (основно занимање било јој је учитељица), себи није могла да приушти скупу рибу, а камоли кавијар.

Чини се да је „идеални совјетски доручак“ био једнако реалан као и добијање главне улоге у Бољшом театру после свега неколико часова плеса. Бака каже да су највише јели кашу – деда је волео кашу од гриза са џемом од трешања – а јели су и доста хлеба (наравно, опет са џемом или саламом), понекад и јаја.

Када боље размислим, и овакав доручак бољи је од тврде говедине.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“