Срећна совјетска Нова година!

Прослава Нове године је нешто чему се сви у Русији радују. У совјетско време то је постао најзначајнији празник у години, будући да се верски празници, као што је Божић, нису славили у званично атеистичкој држави. Новогодишњи празници су време које се традиционално проводи у кругу породице и на забавама са пријатељима.

Већина младих у Русији Нову годину прославља овако: од 21 сат почиње вечера и они уживају у најукуснијим јелима која им је спремила мајка или бака. Затим, пошто одгледају пренос председниковог обраћања народу у 23:55 и кремаљска звона огласе поноћ, излазе напоље са по три боце шампањца у рукама. Пошто се целоноћна улична прослава заврши, враћају се кући и дословно падају у кревет у 5 сати, али не могу да заспе до 9, јер ватромет траје до јутра.

У прва три дана нове године поједе се све што је преостало од славља 31. децембра. Добра ствар је што већина Руса почиње да ради тек 12. јануара!

За дочек Нове године увек се сервирају: салата „оливије“ („руска салата“); бели хлеб са ситном конзервираном рибом познатом као „шпроти“; велике количине мандарина или поморанџи; салата од цвекле са винегретом (салатни прелив на бази винског сирћета и уља); „харинга у бунди“ („бунда“ се састоји од шаргарепе, кромпира, цвекле и црног лука); кисели краставчићи и једна или две флаше совјетског шампањца. За десерт се у мојој породици увек служио колач под именом „бисквит“ – само та посластица.

Људи су увек желели да им новогодишња трпеза буде богата, али је то умногоме зависилo од њиховог финансијског стања и тренутних околности у држави.

„Мајка ми је рекла да сам у детињству добила једну посебну поморанџу. Отишла је у 'Торгсин' (Свесавезна организација за трговину са странцима у чијој се продавници роба куповала не за рубље, већ за девизе или разменом за драгоцености – злато, сребро итд) и дала сребрну кашичицу за једну поморанџу“, испричала је моја бака, сећајући се новогодишњих прослава у време кад је била девојчица.

Питала сам је да ли је поморанџа била толико укусна, будући да је вредела колико и једна сребрна кашичица. Међутим, она није могла да се сети. Покушавам да ово разумем и размишљам да поручим једну „сребрну“ поморанџу, како бих искористила рубље пре него још више изгубе на вредности.

Што се винегрет прелива тиче, бака се сећа да га је њена мајка правила док су током Великог отаџбинског рата живеле „у евакуацији“. Људи у селу у коме су привремено биле смештене рекли су јој да „имају све те састојке, али да такву храну дају само свињама.“ Вероватно сам и ја као мала чула ову причу, будући да никада нисам била љубитељ овог прелива.

Ипак, овим истим сељацима допао се прабакин бисквит и пожелели су да науче како се спрема. У ратним годинама у сваком граду прикупљали су се поклони за војнике на фронту, а моја прабака правила им је бисквите. Сви су очигледно волели овај колач. Бар тако каже породична легенда. Временом сам схватила да су у већини ових прича сви били одушевљени или задивљени оним што је моја прабака радила!

Бисквит

(Рецепт је преузет из „Књиге о здравој и укусној храни“, страна 296)

Припрема

Одвојте беланца од жуманца. Оставите беланца на хладно место. Добро умутите жуманца са шећером док не побеле. Додајте ванилу, затим додајте брашно и промешајте. Умутите беланца док не добијете чврст снег. Благо их умешајте у тесто. У подмазан и брашном посут калуп за колаче са опругом сипајте тесто. Напуните калуп до 3/4 висине. Ставите у рерну да се пече на средњој температури. Пеците док тесто не почне да се лако одваја од калупа. Оставите на решетци да се охлади. Пресеците бисквит на два (или више) слоја и сваки премажите џемом. Колач по жељи прелијте глазуром и украсите џемом, орасима, бобичастим или кандираним воћем. Сеците оштрим ножем на танке парчиће.

Росијскаја газета. Сва права задржана.