Храна за војнике се за време рата припремала у такозваним „пољским кухињама”, које су се, као и пољске пекаре, појавиле крајем 19. века. Пољска кухиња је изгледала као приколица на покретној шасији или на платформи теретног возила. Чинило ју је неколико котлова (од једног до четири), одељење за чување намирница и кухињско посуђе.
Пољска кухиња је радила на дрва, а како непријатељ не би видео дим, храна се обично припремала рано ујутро пре свитања и увече, када би већ пао мрак. Било је потребно 40 минута да вода у котлу проври, ручак од два јела припремао се 3 сата, а вечера сат и по. Ноћу се у кухињи одвијао напоран посао: припремали су се састојци, на пример, чистио се кромпир и прали се котлови. Притом су почетком рата кувари већином биле жене.
Достава хране је такође била прави подвиг. Војници су тешке котлове са храном вукли од пољске кухиње до других војника преко ровова, излажући се опасности.
Главно јело војне кухиње био је куљеш, тј. супа од проса, у коју су могли да се додају други састојци, као што су сланина и поврће. У пољској кухињи су се припремале и друге омиљене руске супе: боршч и шчи, динстао се кромпир, припремала хељда са куваном или динстаном говедином или конзервама.
Дневно следовање
Када се ради о дневном следовању хране, које је прописано 12. септембра 1941. године, за црвеноармејца и руководство борбених јединица активне војске био је предвиђен одређени списак намирница. Међу њима су били хлеб (800-900 грама), пшенично брашно 2. класе (20 грама), гриз (140 грама), макароне (30 грама), месо (150 грама), риба (100 грама), комбинована масноћа и сланина (30 грама), биљно уље, шећер, чај, со, поврће (кромпир, купус, шаргарепа, цвекла, црни лук, зелено лиснато поврће). Занимљиво је да је постојало и дневно следовање дувана (20 грама) и шибица (3 кутије месечно). Жене које нису пушиле додатно су добијале маслац, кекс и чоколаду.
Владимир Гребњов / Sputnik
Пилоти су добијали разноврснију и калоричнију храну. Они су, између осталог, добијали свеже и кондензовано млеко, урду, павлаку, јаја, маслац и сир, воћни екстракт и сушено воће.
Следовање подморничара такође је имало своје специфичности. Они су добијали црвено вино и кисели купус, усољене краставце и свеж лук. Теребало је да ови производи спрече скорбут и надокнаде недостатак кисеоника. Морнари су добијали двопек. Мали бродови су могли да пеку хлеб на копну, док су на великим бродовима постојале специјалне пећи.
Крајем рата ситуација са храном се погоршала и следовање је смањено.
Чај од шаргарепе и кукурузне лепиње
Кувари су се на различите начине довијали да исхрану војника, која је крајем рата постала оскуднија, учине разноврсном. На пример, правили су чај од шаргарепе. За њега је било потребно нарендати очишћену шаргарепу, пропржити је на ватри са печурком чагом, а затим прелити кипућом водом. Чај је од шаргарепе био слаткаст, док му је чага давала пријатну тамну боју.
Сачувао се и рецепт за хлеб „Ржевски”. За њега се кувао кромпир, чистио и млео у машини за месо. Добијена маса се стављала на даску посуту мекињама и хладила. Уз додатак мекиња и соли брзо је мешано тесто. Затим се маса стављала у тепсије намазане машћу и пекла у пећи.
Олга Ландер / Sputnik
Пред крај пролећа 1944. године совјетска армија је од савезника добила кукурузно брашно. Неки кувари нису знали шта с њом да раде, додавали су га у хлеб, али он је постајао превише ломљив и брзо се сушио, војници су се љутили и грдили куваре. Али било је и оних који су смислили како да праве лепиње. Један од ветерана рата се сећа како их је кувар послао да сакупљају траву у степи (лободу, штавељ, луцерку, сремуш итд), а затим је од те траве и кукурузног брашна правио пирошке. Касније је правио и мамалигу (молдавско национално јело налик на качамак).