76 руских деликатеса ушло је у специфичну књигу „угрожене” хране. Ради се о онлајн каталогу „Барка укуса”, који представља око пет хиљада еколошки чистих прехрамбених производа из целог света којима прети нестанак. Russia Beyond је међу њима изабрала десет најделикатеснијих, оних који су могу наћи само у Русији и које још увек можете да пробате. Иако је део њих већ на ивици „изумирања”.
1. Црна со из Костроме
Црна со се припремала уочи Васкрса заједно са куличем (руска васкршња погача) и јајима у Чисти четвртак. Она се прави од камене соли, уз додатак густиша који је остао при прављењу кваса или ражаног хлеба, листова купуса и зачинских трава. Ова смеса се „калила” на високој температури у пећи, а затим се тамо остављала још неколико сати. Пре употребе у јелима добијени кристал је требало најпре уситнити. Црна со је мање слана од кухињске и у њој се осећа фина арома зачина.
2. Бајкалски омуљ
Бајкалски омуљ је ретка риба из породице пастрмки, која углавном обитава у Бајкалском језеру и рекама које се у њега уливају. Риба је у просеку тешка око килограм и по, иако се срећу и примерци тешки до 7 килограма.
Усољени и димљени омуљ је један од најпопуларнијих сувенира за туристе поред језера. Филе омуља је веома финог укуса, не сувише мастан и зато љубитељима сочног меса препоручујемо кратко усољеног омуља.
3. Ненецко јело јуту
Јуту је традиционално јело Ненаца, малобројног народа који настањује најсеверније делове Русије. Јуту се прави од различитих врста риба реда Coregonus, као што су сардина, штука и омуљ.
Риба се сече на листове и суши на сунцу, након чега се дими на свежем ваздуху или у специјалним пушницама. Јуту има благ слано-димљени укус.
4. Сир од млека јака
У Републици Туви око 250 породица се бави сточарством и узгојем јака. Њихово млеко је масније од крављег и има кремастији укус. У Туви се користи за производњу различитих млечних производа, као што су: биштака (сир од необраног млека), ааржи (ситни сир од киселог млека) и курута (ситни сир).
5. Димљено месо са Алтаја
Димљење меса јакова и ирваса дуго је било основна технологија за конзервацију ових производа код аутохтоних народа са Алтаја. По укусу оно мало подсећа на немасну говедину, а припрема се доста једноставно. Месо се претходно изреже, поспе сољу, шећером, бибером и натрља белим луком. Затим се дими 6 до 24 сата.
Данас се овај специјалитет на Алтају припрема у знатно скромнијим количинама, мање од тоне годишње. То је везано за мањи број животиња и промену начина живота људи.
6. Коломенски купус
Ово је врста белог купуса која је настала у 18. веку у селу Коломенско, недалеко од Москве. Касније се узгајао у читавој средишњој зони Русије. Огромне главице тешке до 16 килограма доста су растресите и зато није добар за дуго чување. Укус лишћа је, посебно у средини, веома благ и слаткаст. Идеалан је за усољавање и кишељење.
7. Руски црни боб
Сорта руског црног боба настала је у Лењинградској области на основу боба који се у Русији узгајао од памтивека. На свету не постоји слична сорта. Подноси снажан мраз и отпоран је на болести, може се узгајати све до Поларног круга.
Руски црни боб са слаткастим, готово шећерним укусом, користи се за припрему чорби и главних јела динстан, куван, печен и конзервисан.
8. Слатки желе „мос”
Мос је врста слатког желеа црвено-беле боје, који се прави од сушене рибе, масти фоке, кртоле златног љиљана и различитих бобица. То је традиционални дезерт малобројног народа Нивхи који живе на Сахалину. Јело се замрзава и добро чува, задржавајући корисна својства.
Мос можете пробати само на Сахалину на празник медведа, а рецепт се чува у тајности и преноси с колена на колено.
9. Суздаљски збитењ
Пре појаве чаја збитењ је био једини топли напитак у Русији. Први пут се спомиње у летописима 1128. године. Прави се од воде, меда (обавезно локалног) и различитих зачина: цимета, кардамона, ђумбира, ловора, каранфилића и лишћа црне рибизле.
Мантак је кожа и сало кита. Ово традиционално чукотско јело се не може купити, само га можете пробати код локалних становника полуострва, јер према међународној конвенцији лов на китове је дозвољен само Чукчима и Ескимима за личну употребу у ограниченим количинама.
Ситно насецкан мантак једе се са сиром, куван, мариниран или димљен као закуска, али и са супом или главним јелом. По укусу подсећа на сланину са печуркама, а за становнике Чукотке је пре доласка цивилизације био извор беланчевина, масти и микроелемената.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
