Најпознатији деликатесни производ Русије је црни кавијар. Сматра се да је то најређа врста кавијара, јер је од 2007. године лов на дивље јесетре у Русији потпуно забрањен.
Узгој јесетри је веома скуп посао. Када су крајем 80-их и почетком 90-их јесетре у јатима одлазиле да се мресте у ушће реке Волге, могле су се ловити уз минималне трошкове. У то доба у Каспијском језеру живела је велика популација јесетри. Али данас се у рибњацима ова риба узгаја буквално од икре па до узраста за мрешћење, што траје неколико година. На пример, кечига, која је најмања риба из породице јесетре, мрести се у узрасту 3-4 године, јесетра са 8 година, а моруна треба да достигне старост од 15 до 20 година.
У старо доба користила се оваква метода дегустације: малом кашичицом узме се кавијар и стави себи на руку (на део коже између палца и кажипрста). Тако су раније радили трговци пре склапања посла. По правилу они су имали једну седефну или сребрну кашичицу за све, свима би дали мало кавијара и пробали. Сматрали су да се на кожи укус кавијара најбоље показује. А пре дегустације треба мало сачекати, јер је кавијар увек охлађен, а укус се најбоље осећа кад је на собној температури.
Најјефтинији кавијар је „пајусни” или пресовани кавијар. Чим је човек почео да производи кавијар, схватио је да он има кратак рок трајања. Зато су га стављали у буренце са топлим сланим раствором и ту пресовали. Кавијар је упијао со, а испуштао воду.
Према једној теорији, реч „пајусни” потиче од речи „појас”. Бурлаци на Волги који су имали тежак посао (вукли су бродове) такав кавијар су качили о појас, могли су да узимају по залогај и да дуго раде без паузе. Црни кавијар је веома храњив, има висок ниво беланчевина и велику количину витамина. Зато је од времена Совјетског Савеза па до данас пресовани кавијар део исхране космонаута. Мада, ако још никад нисте пробали овај деликатес, боље немојте да кренете од пресованог, јер је он доста специфичан.
У СССР-у најчешћа је била комбинација кавијара са вотком. Али отприлике негде до 30-их година уз кавијар се пило жестоко пиће од житарица (у суштини виски који није одстојао), које се називало „полугар” или „хлебно вино”.
Постоје два начина: класичан, што значи попити жестину и узети залогај црног кавијара, а може се и најпре појести мало црног кавијара, а укус који остаје још неко време у устима прелити са 25 грама алкохола (што је у суштини један гутљај). Што је укус кавијара мекши, треба да буде мекше и пиће. На пример, уз кавијар од кечиге може се послужити жестина од пшенице, јер је она најмекша, уз јесетру би ишло пиће од ражи, а уз благо слани кавијар добро се слажу пића од јечма.
Такође уз кавијар добро иде шампањац. У њему, наиме, има шећера који се увек добро слаже са укусом кавијара. Висока киселост шампањца такође добро иде уз масну текстуру црног кавијара. Осим тога, кажу да пуцкетање куглица кавијара подсећа на осећај који пенушаво пиће ствара на рецепторима укуса. Ту је и питање идеологије: шампањац је луксузно пиће, као што је црни кавијар луксузна храна.
Према руском законодавству, једна особа може из земље да изнесе највише 250 грама црног кавијара. Притом се норме уноса у земљу одредишта понекад не поклапају са нормама изношења из Русије. На пример, према амерички царинским прописима, дозвољено је уношење највише 125 грама црног кавијара по особи. Иста ограничења се односе и на уношење црног кавијара у земље Европске уније. Како бисте избегли да вам обезбеђење на аеродрому одузме кавијар, немојте теглице паковати у ручни пртљаг.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
