Која јела спремају Руси за верске празнике?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Руско сеоско становништво навикло је на натуралну  производњу историјски, трошећи много времена на бригу о стоци и обрађивање земље у тешким климатским условима. На плећима жена било је бреме великог посла у кући и пољу, па времена за припрему компликованих јела није било.   

По писању немачког етнографа Јохана Георгија у раду „Опис свих народа који обитавају у Руској држави“ из 1799. године, жене на селу „поред свог посла... обављају у кући и пољу исте послове као мушкарци, са изузетком тек неких“. Жене су завршавале послове у кући касно ноћу, а устајале у четири сата ујутру. И мада је важна храна био само хлеб, печен је због недостатка времена, тек једанпут недељно у пећи.

„Фактор времена и његове уштеде утицао је на поделу хране на свакодневну и празничну, односно ону на чију припрему се може утрошити више времена и направити нешто компликованије, квалитетније и разноврсније“, пише руски историчар Леонид Милов у књизи „Великоруски земљорадник и специфичности руског историјског процеса“.

Празник после уздржавања

Празници су били ретке појаве у животу руских сељака, било да су строго породични или верски. Ујутро се ишло у цркву на службу, а после тога код куће је спреман празнични ручак. Верским празницима најчешће су завршавани постови који су дуго трајали и осим духовног аскетизма предвиђали и уздржавање од животињске хране.

Подела руске кухиње на посну (биљна храна, риба и печурке) и мрсну (месо, млеко и јаја) потиче још из десетог века и времена крштења Русије. Према православном календару пости се око 200 дана годишње, а врло често то су периоди од по 40 дана, па су верници завршетак поста ишчекивали са нестрпљењем.

Божићни пост претходи празнику Рођења Христовог, а Велики пост завршава се прославом Васкрсења Исуса Христа.

„За храмовни празник се припрема раније, вари се пиво и позивају рођаци и познаници који обично долазе на сам дан празника, увече. Гости доносе пите. Гозба почиње када свештеник у домаћиновој кући заврши молебан. Слави се и по два и три дана, проводећи време у пићу, скоро непрестаном јелу, певању песама и игри“, наводи се у књизи „Опште разматрање о Тверској губернији... од 1783 до 1784. године“.

Шта се јело на празнике

За празничну трпезу спремали су се шчи са месом, супа од поврћа, месо и пихтије, као и сољанка са месом.

„У неким деловима земље на велике празнике осим шчија са месом једе се кисела павлака са уплетеним финим белим хлебом, калачем, кајгана са шунком, палачинке, пржене пирошке, уштипци, пите, ватрушке (надевено пециво), лепиње и друго“, писао је крајем 18. века у књизи „Сеоско огледало или општенародна књига“, руски научник Андреј Болотов.

Домаћице су пекле најразличитије пите, кулебјаке, велике векне са рибом, кашом и јајима, као и калитке (ражено надевено пециво) ил

и пирошке са луком, купусом, месом или рибом. Као десерт за празнике су се јели медењаци, лешници, воћни желе и бобичасто воће.

Славље је пратило пиће, најчешће домаће производње, као што су пивa или медени квас, а нешто ређе вино.

За велике верске празнике припремала су се нарочита јела. Рецимо, за Васкрс су се на трпезу износили кулич (ускршњи високи хлеб), Пасха (колач са сиром и кандираним воћем у облику заравњене пирамиде) и фарбана јаја, јела која за вернике имају сакрални смисао, представљајући васкрсење Исуса Христа и друге верске симболе.

Неки верски празници поклапају се са почетком жетве. Тако, 14. августа православна црква слави три светиње, Животворни Крст Господњи, икону Спаситеља и икону Владимирске Мајке Божије. То је први дан Великогоспојинског поста. Од тог дана било је дозвољено да се једе поврће и врца мед. Овај празник назива се Медни и Маков спас.

19. августа празнује се Преображење Господње, а у народу се зове Јабучни спас. То је први дан када могу да се беру јабуке. Раније су се на тај дан јабуке носиле у цркву да се освештају, а код куће су прављена празнична јела, пите са јабукама.

Традиција освећивања данас је сачувана само у изузетно религиозним породицама, а сами празници Медни и Јабучни спас и даље су врло популарни.