Песник није био гурман. Са једнаким интересовањем је дегустирао гушчју џигерицу у француском ресторану и ражњиће на врху кримске планине Ај-Петри. Али његово срце је волело једноставну храну, на пример, крофне. Мајаковски их је обожавао од малена, а у школско доба чак је тражио од мајке да му даје нешто више џепарца како би купио крофне за себе и другове.
У младости се песник хранио сушеном кобасицом и ђеврецима. Изнајмио је, наиме, викендицу у насељу Петровско-Разумско (тадашњем предграђу Москве) и поставио себи ограничење у погледу трошкова за храну: три рубље месечно. Кобасице и ђевреке је држао обешене за таваницу како их не би појели пацови, и обележавао је колико може да поједе за сваки оброк. Пола „вршка“ (нешто више од два центиметра) кобасице и два ђеврека за доручак, цео „вршак“ кобасице за ручак и још пола „вршка“ за вечеру.
Такође је управо Мајаковски песнику Игору Северјанину дао идеју за светлуцави призор ананаса у шампањцу. То се догодило на Криму на првој Олимпијади футуриста. Током званичне вечере код песника Вадима Бајана Мајаковски је умочио комад ананаса у шампањац, пробао и одмах препоручио Северјанину да учини исто: „Невероватно је укусно!“ Први стихови познате песме настали су том тренутку.
Чувени песникови стихови о ананасима у шампањцу нису једини његови стихови посвећени префињеним десертима. Сетимо се само сладоледа од јоргована који је опевао на следећи начин: „Појешћеш нешто деликатно, народе, и јело ће ти пријати!“ Песник Павел Антокољски је једном отишао са Северјанином у ресторан, очекујући да ће овај наручити нешто невероватно префињено. Али је био шокиран када је он наручио обичну флашу вотке и киселе краставце.
Руски Лафонтен, аутор великог броја басни, више од свега на свету је волео да једе. Тачније, његов живот се састојао од бесконачног низа доручака, ручкова, вечера и ужина. Крилов се никад не би зауставио на само једној порцији јела, узимајући увек по неколико тањира супе, више порција котлета и бесконачну количину пирошки. Могао је да поједе на десетине палачинки, а острига најмање 80 у цугу. На пријему код царске породице он је, кршећи сва замислива правила пристојности, гутао све што би келнери донели. И остао незадовољан претерано малим порцијама. А једном приликом је, тек што је завршио ручак, одмах отишао кући, где га је чекала топла рибља чорба. Знајући за његов неутољив апетит, пријатељи и познаници су, позивајући Крилова у госте, припремали позамашне резерве хране. Он је сам, наиме, био у стању да поједе онолико колико сви остали присутни заједно.
Велики песник је имао сасвим прозаичан укус: његови родитељи су били равнодушни према храни и сину су усадили исти такав однос. Дадиља Арина Родионовна је за њега кувала „каљу“, густу чорбу са пилетином, поврћем и димљеним месом у коју се обавезно додавао расол од краставца или кисели краставци.
Александар Сергејевич је волео палачинке по посебном рецепту: у тесто се додавао сок од цвекле, од чега су палачинке добијале јарко ружичасту боју.
Током прогонства на имању Михајловско такође је живео без деликатесне хране и тражио је од брата да му пошаље „сенф, рум, нешто у сирћету – и књиге“. Током последњих сати живота Пушкин је тражио од жене да му донесе „морошке“, бобице познате као арктичке малине. Појео је неколико комада и попио сок од њих. Убрзо је преминуо.
На имању Спаскоје-Лутовиново Тургењев је од детињства добијао шта год би пожелео: егзотично воће из локалних стакленика, рибу из рибњака, млеко и месо – на трпези је увек било свега. Писац је посебно волео кокошју супу и супу од изнутрица. Једном је у госте позвао песника Афанасија Фета. При одласку Тургењевљева мајка им је спремила храну за пут. Када су кочије труцнуле на неравнини, Тургењев је почео да куне: течност од телећих котлета се излила на његов сандук са лековима. Фета је ова ситуација страшно забављала: држећи котлет у руци, посматрао је како Иван Сергејевич брише свој комад пртљага од којег се никада није растајао, плашећи се болести. А у Паризу Тургењев је учествовао у чувеним „ручковима за петорицу“ заједно са Густавом Флобером, Едмондом Гонкуром, Емилом Золом и Алфонсом Додеом. Једном месечно они су се окупљали да разговарају о књижевности и деликатесним јелима.
Песник је волео да поједе, али није много водио рачуна шта. Једном је Љермонтовљева рођака Александра Верешчагина са другарицом одлучила да се нашали с њим и да му припреми пирошке са струготином. Једну је појео уопште не приметивши необичан укус фила, а другу му је рођака истргла из руке и признала шалу. Љермонтов се ужасно наљутио. Песник је, иначе, волео да једе код куће: за ручак му је кувар спремао четири-пет јела, а за десерт му редовно сервирао сладолед, који је много волео. Исту страст је гајио и према киселим краставцима. Једном је Љермонтов без позива отишао у госте код придошлог песника-графомана, сазнавши да је овај на Кавказ донео буренце киселих краставаца. Док је домаћин читао своје стихове, Михаил Јурјевич је јео краставце, остатак потрпао по џеповима и отишао кући.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
