Шта су волели да једу познати руски писци?

Владимир Мајаковски

Песник није био гурман. Са једнаким интересовањем је дегустирао гушчју џигерицу у француском ресторану и ражњиће на врху кримске планине Ај-Петри. Али његово срце је волело једноставну храну, на пример, крофне. Мајаковски их је обожавао од малена, а у школско доба чак је тражио од мајке да му даје нешто више џепарца како би купио крофне за себе и другове.   

У младости се песник хранио сушеном кобасицом и ђеврецима. Изнајмио је, наиме, викендицу у насељу Петровско-Разумско (тадашњем предграђу Москве) и поставио себи ограничење у погледу трошкова за храну: три рубље месечно. Кобасице и ђевреке је држао обешене за таваницу како их не би појели пацови, и обележавао је колико може да поједе за сваки оброк. Пола „вршка“ (нешто више од два центиметра) кобасице и два ђеврека за доручак, цео „вршак“ кобасице за ручак и још пола „вршка“ за вечеру.

Такође је управо Мајаковски песнику Игору Северјанину дао идеју за светлуцави призор ананаса у шампањцу. То се догодило на Криму на првој Олимпијади футуриста. Током званичне вечере код песника Вадима Бајана Мајаковски је умочио комад ананаса у шампањац, пробао и одмах препоручио Северјанину да учини исто: „Невероватно је укусно!“ Први стихови познате песме настали су том тренутку.

Игор Северјанин

Чувени песникови стихови о ананасима у шампањцу нису једини његови стихови посвећени префињеним десертима. Сетимо се само сладоледа од јоргована који је опевао на следећи начин: „Појешћеш нешто деликатно, народе, и јело ће ти пријати!“ Песник Павел Антокољски је једном отишао са Северјанином у ресторан, очекујући да ће овај наручити нешто невероватно префињено. Али је био шокиран када је он наручио обичну флашу вотке и киселе краставце.

Иван Крилов

Руски Лафонтен, аутор великог броја басни, више од свега на свету је волео да једе. Тачније, његов живот се састојао од бесконачног низа доручака, ручкова, вечера и ужина. Крилов се никад не би зауставио на само једној порцији јела, узимајући увек по неколико тањира супе, више порција котлета и бесконачну количину пирошки. Могао је да поједе на десетине палачинки, а острига најмање 80 у цугу. На пријему код царске породице он је, кршећи сва замислива правила пристојности, гутао све што би келнери донели. И остао незадовољан претерано малим порцијама. А једном приликом је, тек што је завршио ручак, одмах отишао кући, где га је чекала топла рибља чорба. Знајући за његов неутољив апетит, пријатељи и познаници су, позивајући Крилова у госте, припремали позамашне резерве хране. Он је сам, наиме, био у стању да поједе онолико колико сви остали присутни заједно.

Александар Пушкин

Велики песник је имао сасвим прозаичан укус: његови родитељи су били равнодушни према храни и сину су усадили исти такав однос. Дадиља Арина Родионовна је за њега кувала „каљу“, густу чорбу са пилетином, поврћем и димљеним месом у коју се обавезно додавао расол од краставца или кисели краставци.

Александар Сергејевич је волео палачинке по посебном рецепту: у тесто се додавао сок од цвекле, од чега су палачинке добијале јарко ружичасту боју. 

Током прогонства на имању Михајловско такође је живео без деликатесне хране и тражио је од брата да му пошаље „сенф, рум, нешто у сирћету – и књиге“. Током последњих сати живота Пушкин је тражио од жене да му донесе „морошке“, бобице познате као арктичке малине. Појео је неколико комада и попио сок од њих. Убрзо је преминуо. 

Иван Тургењев

На имању Спаскоје-Лутовиново Тургењев је од детињства добијао шта год би пожелео: егзотично воће из локалних стакленика, рибу из рибњака, млеко и месо – на трпези је увек било свега. Писац је посебно волео кокошју супу и супу од изнутрица. Једном је у госте позвао песника Афанасија Фета. При одласку Тургењевљева мајка им је спремила храну за пут. Када су кочије труцнуле на неравнини, Тургењев је почео да куне: течност од телећих котлета се излила на његов сандук са лековима. Фета је ова ситуација страшно забављала: држећи котлет у руци, посматрао је како Иван Сергејевич брише свој комад пртљага од којег се никада није растајао, плашећи се болести. А у Паризу Тургењев је учествовао у чувеним „ручковима за петорицу“ заједно са Густавом Флобером, Едмондом Гонкуром, Емилом Золом и Алфонсом Додеом. Једном месечно они су се окупљали да разговарају о књижевности и деликатесним јелима.

Михаил Љермонтов

Песник је волео да поједе, али није много водио рачуна шта. Једном је Љермонтовљева рођака Александра Верешчагина са другарицом одлучила да се нашали с њим и да му припреми пирошке са струготином. Једну је појео уопште не приметивши необичан укус фила, а другу му је рођака истргла из руке и признала шалу. Љермонтов се ужасно наљутио. Песник је, иначе, волео да једе код куће: за ручак му је кувар спремао четири-пет јела, а за десерт му редовно сервирао сладолед, који је много волео. Исту страст је гајио и према киселим краставцима. Једном је Љермонтов без позива отишао у госте код придошлог песника-графомана, сазнавши да је овај на Кавказ донео буренце киселих краставаца. Док је домаћин читао своје стихове, Михаил Јурјевич је јео краставце, остатак потрпао по џеповима и отишао кући.