Руска певачица: „Кад певам осећам да је цела Србија уз мене“

Лична архива
Руска певачица из Москве одушевила је српски инернет извођењем песме „Видовдан“. Српски гледаоци су осетили са колико снаге и љубави је Олга Масаљска отпевала чувену песму. „Ja tebja ljublju!“, написали су одушевљени Срби у коментарима. Олга је испричала нашој дописници Катарини Лане како се Србија појавила у њеном животу.

„Срби и Руси су један народ“

– Испричај где и како је снимљен клип којим си одушевила српске гледаоце?

– Тај видео-снимак је направљен крајем септембра 2016. године у Међународном фонду словенске писмености и културе. Од 2011. године у Русију долазе деца са Косова и Метохије у оквиру пројекта „Помози делом“, који организују Олга Серебровска у име сајта Senica.ru заједно са Наталијом Коцев, директорком Српског одељења Међународног фонда јединства православних народа. У Москву се позивају деца која немају могућност да на други начин негде оду и тамо им се организује богат програм. Та предивна иницијатива традиционално је праћена концертима српских и руских музичара. После једног таквог концерта смо пили чај, дружили се и фотографисали за успомену. Наравно, дошло је време и да се нешто отпева. Ја сам отпевала „Видовдан“ и „Тамо далеко“ а капела, а остали су ме пратили. Не знам ко је снимао, нисам то ни приметила. Речено ми је да је тај видео у Србији имао много прегледа. О чему то говори? О томе да смо ми један народ и да је истина једна.

Љубав на први поглед

– Како си први пут дошла у Србију?

– Позвана сам 2014. године да певам народне песме на Данима руског дечијег филма у Србији „Бајке детињства“. Тај пројекат популаризује руску културу и зато су организатори изабрали „путујући“ формат, тј. манифестација се одржава у различитим градовима како би обухватила што шири аудиторијум. Сваке године је други град у Србији домаћин овог фестивала, а 2014. је то био Крушевац, који ја много волим. Морам рећи да сам имала врло магловиту представу о земљи у коју идем. Србија... Србија... Шта је то, где је то? Позвао ме је директор „Бајки детињства“ Филип Кудрјашов. Он је рекао да је то добра православна земља и да ће ми се допасти. Мало је рекао у поређењу са оним што сам доживела. Био је то преокрет у мојој свести! Све ми се допало – реке, планине, пејзажи, људи! То је тако топла и блиска средина. Задивило ме је колико људи воле нас, Русе. Воле да чују руски говор и да једноставно буду са Русима. Тешко да се негде другде може доживети толико љубави на једном месту. То је могуће само овде, у Србији. Потпуно разумем сузе у очима наших људи који су после познатих догађаја остали да живе у земљама бивших савезних република, где их третирају као туђинце због тога што су Руси по националности. Они су овде први пут после много година имали могућност да без икаквог страха свима говоре да су Руси!

Ето, такви су били први утисци – врло снажни и врло моћни. Овде је веома лепо. Говорим ово и плачем.

Олга Масаљска на Данима руског дечијег филма у Србији „Бајке детињства“

Певам срцем

– Како учиш језик?

– То је добро питање. После првог доласка у Србију знала сам само „добар дан“, „хвала вам пуно“ и да сам ја „глумица и певачица“. Ништа друго нисам запамтила. Схватала сам само да су српски и руски језик сродни и слични. Додуше, нисам ни имала неких већих потешкоћа због непознавања језика јер су нас (делегацију представника руске културе) стално пратили и о нама бринули наши сународници који живе у Србији, а осим тога старија генерација Срба ипак зна и разуме руски. Додуше, нисам ни мислила да ћу се увек поново враћати у Србију. Једном речју, нисам ни имала неку велику мотивацију.

Извор: Тања Миленовић-КостурковИзвор: Тања Миленовић-Костурков

Живот је, међутим, непредвидив. Замољена сам да научим песму „Видовдан“ за свечано отварање Међународног фестивала православног филма у Србији „Снажни духом“. Зар ја? Зар на српском? Па добро... Али нисам хтела да изговарам страни текст као папагај. Почела сам да проучавам историју како бих схватила и превод, и дубоки смисао песме. Затим је уследила песма „Тамо далеко“ на којој сам исто тако радила. Сада на репертоару имам далеко више српских песама – чак сам одржала једночасовни концерт у Москви у оквиру Међународног православног фестивала „Артос“, где сам представљала културу Србије. Трудим се колико могу да изговарам речи правилно. Не знам да ли треба то да кажем, али амбасадор Републике Србије у Русији, господин Славенко Терзић, изнео је своје мишљење да ја осећам српске песме боље него Срби (ето, да се мало похвалим). Тако се моје упознавање језика одвија непосредно кроз професију певачице.

– Која је твоја омиљена песма на српском језику?

– И даље ми је најдража песма „Видовдан“. У њој се крије снага и нада, бол и поука. Када је певам осећам да је уз мене цела Србија. Није ни чудо што је „Видовдан“ тако омиљена песма. То је један од симбола Србије.

Дружење без препрека

– Шта је то због чега волиш Србију?

– Волим Србију зато што је овде човек близак другом човеку, нема зидова и препрека. Колико пута су нас без икаквог повода позивали у госте, бар на пет минута, бар на шољицу кафе. Једноставно да се мало дружимо, да нам буде лепо. Осећа се живот, нема оне ужурбаности која би ометала запажање свега што нас окружује. Овде дружење има веома велики, можда и апсолутни значај. Мислим да би нас Срби могли научити како да будемо једноставни.

Извор: Тања Миленовић-КостурковИзвор: Тања Миленовић-Костурков

Место где се осећа духовна снага

– Шта прво урадиш када дођеш овамо?

– Прво што урадим када дођем у Србију је да дубоко удахнем и преоријентишем се на режим „све полако“. Овде заиста важи правило: „Што је брзо, то је кусо“.

Увек када одем у Крушевац трудим се да посетим и манастир Светог Луке у Бошњанима, и оца Алексеја. То је невероватно лепо место. На планини је и унаоколо се види четрдесетак километара далеко. Тамо су два храма, а један од њих је посвећен руским царским мученицима. Настојатељ манастира, отац Алексеј, добио је име по светом царевићу Алексеју Романову. Када сам први пут кренула у манастир, нисам била баш добро расположена (благо речено). Док смо прилазили, чула су се звона. То су дочекивали нас. На капији је чекао отац Алексеј. Не знам шта ми се догодило, углавном, ја сам га загрлила и расплакала се. Осећа се када човек зрачи добротом. Тако сам први пут посетила манастир Светог Луке са групом учесника фестивала „Снажни духом“. Након неколико дана смо опет отишли да поразговарамо и да се поздравимо, јер се нећемо видети годину дана. Седели смо тамо и гледали како јабуке падају и котрљају се низбрдо. Тада сам отпевала песму „Нема лепше боје него кад јабука цвета“. Отац Алексеј је рекао да му се допада и да је врло духовна. Отишли смо, а ујутру смо телефоном позвани у манастир јер су за време службе почеле да мироточе иконе Светог царевића Алексеја и Светог Луке. Отац Алексеј каже да је то због Руса који су долазили. Ето, тако смо за недељу дана три пута посетили тај манастир. Узгред, постоји предање везано за то место, које каже да ће доћи монах са Свете Горе (отац Алексеј је тамо боравио) и доћи ће из Русије звоно огромних размера и снаге чија ће се звоњава чути у Крушевцу. А Крушевац, првопрестони град Србије, завичај кнеза Лазара, вратиће своју некадашњу моћ.

Не знамо шта ће бити, али ја сам испричала оно што знам о мом вољеном месту у Србији.

Извор: Тања Миленовић-КостурковИзвор: Тања Миленовић-Костурков

Српско гостопримство

– Вероватно овде већ имаш доста пријатеља?

– Шта да кажем о српским пријатељима? Имам добре познанике, наше сународнике који живе у Србији. Сада, у доба Фејсбука, све нам је мање-више доступно, тако да једни друге не губимо из вида.

Желим да испричам о предивној жени, Душанки Ђелекар-Билбији, и о њеној породици. Душанка је наставник руског језика. Она нам помаже у превођењу са руског на српски за фестивале „Снажни духом“ и „Бајке детињства“. Душанка је потомак Гаврила Принципа, па њен муж Мирослав у шали каже да се и он помало прибојава своје жене. Они живе у селу Бресно Поље, имају велико домаћинство и позвали су ме да их посетим. Отишла сам код њих са „Русима на Балкану“ Филипом Кудрјашовом и Сергејем Маризином. Ја сам тамо била први пут, а њих двојица су код Душанке чести гости. Подразумева се да су се домаћини потрудили. Мислим да је сто једва издржао онолику храну. Хтела сам да одмерим своју снагу и да пробам од свега по мало. Али од свега по мало је ипак много. Храбро сам приступила трпези. Филип рече да ће одмах прећи на мешано месо. Маризин ме је све време некако лукаво посматрао и стално је вртео чачкалицу у рукама. Ја томе нисам придавала значаја. Испоставило се, међутим, да ће све то обиље бити крунисано гибаницом, која није одмах изнета на сто, а ја нисам оставила за њу места. Када је на крају на трпезу постављена та огромна пита од сира, није се имало куд. Нисам могла да одбијем да не увредим домаћине. После свега тога сам се осећала као буре које су једва изнели из те куће.

Масаљска, Маризин и Кудрјашов. Извор: Лична архиваМасаљска, Маризин и Кудрјашов. Извор: Лична архива

Елем, док сам се ја сладила, напољу се смркавало. Вече је било тихо, топло, прозори отворени, а ја се борим са гибаницом. Кад одједном – негде из таме се зачу кокодакање. Мирослав неприметно изађе у двориште и унесе у кућу кокошку да ми покаже. Узми, рече ми. Кокошка шокирана, и ја шокирана. Никад такво нешто нисам држала у рукама! Срећом, кокошка је била паметнија и мирно је стајала на поду да бих је могла помазити. Чак смо се и фотографисале за успомену. Сада у писмима увек питам како је кокошка и шаљем јој поздраве.

Извор: Лична архиваИзвор: Лична архива

– Кад смо већ код јела, шта ти се највише свиђа од српских специјалитета?

– Да вам кажем, после боравка у Србији врло тешко је помирити се са московском храном. У Србији су намирнице заиста јединствене и имају прави природни укус. Њихово воће, поврће, месо и млеко је веома укусно! Српска јела су аутентична ако су припремљена од српских намирница. Волим печену паприку. Она је божанствена. А када сам први пут пробала кајмак са меким топлим хлебом, то је био за мене незамислив доживљај. Па још и ракија! Највише ми се свиђа од дуње. Једном сам са „ратним друговима“ Кудрјашовом и Маризином пролазила пустом улицом. Било је хладно, и ја са блаженим осмехом рекох: „Ала би сад добро дошла ракија! Али изгледа нема ко да нам понуди“. Пар минута касније наиђосмо на дрвене мердевине, а домаћин стоји на њима и нешто поправља испод крова. Моји сапутници обратише пажњу на занимљиву конструкцију мердевина и стадоше. А тај човек сиђе и... понуди нам ракију. Е вала, од Бога му здравље!

– Шта те је овде први пут зачудило?

– Као и сви Руси који долазе први пут у Србију, и ја сам безуспешно покушавала да бар негде попијем чај. Обичан црни чај! На крају ми је објашњено да се црни чај у Србији користи само за лечење болесника и може се наћи само у апотекама. А ја се питам зашто ме сви гледају као да сам болесна. Друго је камилица или матичњак. Е, то је чај! А у Русији је све обрнуто.

Још ми је смешно када псе који чувају дворишта зову „опасан пас“. Видела сам те опасне псе. Идем улицом, а он дуж ограде трчи по дворишту, весело лаје и маше репом. Много је било „страшно“!

Извор: Лична архиваИзвор: Лична архива

У Нишу сам видела једног смешног пса. Он је био луталица али се правио да је власнички пас. Неприметно би се придружио некоме на улици и ходао поред њега поносно се осврћући унаоколо, као да каже: „Ево, ово је мој власник!“ И то је трајало све док „власник“ не би скренуо негде. Тада би пас нашао другог „власника“.

Приметила сам да су пси овде врло дружељубиви. Једном смо отишли у госте у неку сеоску кућу, а у дворишту су била два штенета. Почели су да се свађају јер је и једно и друго хтело да прво њега мазим. Прескакали су једно друго и скакали мени у наручје. На крају су се оба штенета, после толиког труда, упишкила од среће.

„Живот као чудо“

– Оља, који је српски мушкарац по теби најлепши?

– Треба све Србе погледати да би се изабрао најлепши! Лепе Србе ја замишљам као високе и стасите. Ево, рецимо, Емир Кустурица је и висок, и стасит, и може се са њим певати, али нажалост, већ је заузет!

– Кад си већ поменула Кустурицу, ти вероватно волиш његове филмове?

– Па наравно, допадају ми се филмови Емира Кустурице. То је читав океан шарма, авантуризма, прелепе музике и националног колорита. Све је баш тако, управо сам то ја и приметила у Србији. Кустурица је велики таленат. Недавно сам гледала његов документарни филм о Марадони. Одличан је! Заразан! Енергичан! Сочан!

Лично и посредно познајем доста Рускиња које су се срећно удале за Србе. Мислим да се не треба томе много чудити. Срби су ипак лепотани. Поред тога, нису пијанице и стало им је до породице. Зашто се у таквога не заљубити? Сваки пар има своју животну причу. Не мислим да је националност одлучујући фактор у избору вољене особе. Често се то одвија потпуно ирационално. Нека свима буде добро!

– Имаш ли неку жељу везану за Србију?

– Желела бих да победим своју лењост и да ипак нормално научим српски. А нове песме већ учим.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.