Страшни оклопник на шинама

Музејски експонат борбеног железничког ракетног комплекса 15П961 „Молодец“ са интерконтиненталном балистичком ракетом 15Ж61 (РТ-23 УТТХ). Фотографија: George Shuklin.

Музејски експонат борбеног железничког ракетног комплекса 15П961 „Молодец“ са интерконтиненталном балистичком ракетом 15Ж61 (РТ-23 УТТХ). Фотографија: George Shuklin.

У Русији може бити обновљена производња борбених железничких ракетних комплекса (БЖРК), тј. оклопних возова наоружаних нуклеарним ракетама. Ови моћни системи су постојали у СССР-у и имају велике предности у односу на друге носаче најопаснијег оружја.

Русија се враћа производњи борбених железничких ракетних комплекса (БЖРК), тј. оклопних возова наоружаних нуклеарним ракетама. Ово је за РИА „Новости“ саопштио неименовани високи представник руског војноиндустријског комплекса.

Постоје три момента због којих ову информацију не треба примати са скепсом. Први је тај да су о потреби обнављања производње БЖРК више пута говорили и руски војни стручњаци, на пример заменик команданта Стратешких (нуклеарних) ракетних јединица, генерал-поручник Владимир Гагарин (јесен 2009), а генерал-поручник Сергеј Каракајев, командант Стратешких ракетних јединица, у децембру 2012. је рекао новинарима да се већ ради на могућем стварању борбених железничких ракетних комплекса у Русији.

Други моменат: у нашој земљи сада постоји политичка и финансијска могућност да се поново прави „оружје одмазде“, које је она брзоплето уништила средином претходне деценије, испуњавајући уговор СТАРТ-2 који на крају крајева није ни био ратификован (уосталом, различита су мишљења о томе да ли су руски нуклеарни оклопни возови заиста у потпуности уништени).

Почетком 80-их година прошлог века у нашој земљи специјално за „нуклеарне возове“ била пројектована конструктивна варијанта локомотиве на нуклеарни погон са реактором који користи брзе неутроне БОР-60. Машина није била пуштена у производњу.

Политичка могућност (тачније, политичка воља) је таква да се БЖРК користи као адекватан одговор на одбијање Американаца и Европљана да пруже Русији гаранције да систем противракетне одбране који се прави у Европи неће бити искоришћен против наше земље. „Европски противракетни штит ће 2020. добити модификације пресретача ракета SM-3 и имаће могућност да пресреће руске интерконтиненталне балистичке ракете. С обзиром на ту околност Москва је принуђена да узврати предузимањем адекватних мера“, наглашава Игор Коротченко, директор Центра за анализу светске трговине оружјем. „Велике наде су полагане у развој руско-америчких односа после потписивања Уговора СТАРТ-3, али оне се нису оправдале. Стратешко партнерство које су Американци прокламовали било је само декларативно. Крајње је мала вероватноћа да ће бити формулисан нови споразум о још већем смањењу офанзивног наоружања. Због тога је важно да се обнови изградња борбених железничких ракетних комплекса. То ће поред нове тешке ракете на течно гориво бити ефикасно оружје за обуздавање амбиција и агресивних планова америчког војног врха“, сматра и Јуриј Зајцев, редовни академски саветник Академије инжењерских наука Русије и ветеран Стратешких ракетних јединица.

У нашој земљи сада постоји политичка и финансијска могућност да се поново прави „оружје одмазде“, које је она брзоплето уништила средином претходне деценије, испуњавајући уговор СТАРТ-2 који на крају крајева није ни био ратификован.

Совјетско-руски „нуклеарни возови“ су били веома скупи и њихово коришћење је било врло сложено, али су зато имали несумњиве предности: били су добро скривени и могли су да дејствују изненада. То није укопани ракетни силос, па да се ракета може пресрести на самом изласку из њега, нити је то самоходни ракетни комплекс који може да делује само у радијусу од 300-400 km од базе и чије кретање се на садашњем нивоу развоја технике осматрања лако може „приметити“ из космоса. То је обичан воз чија се композиција састоји од неколико поштанских и путничких вагона, као и вагона-хладњача, који по обичним пругама за 24 часа може да превали хиљаду километара и лансира прву ракету са десет бојевих глава домета до 10 хиљада километара само три минута после издавања такве команде (у саставу Стратешких ракетних јединица је било 12 возова-пукова, наоружаних са 36 ракета). Сада Русија, за разлику од ситуације пре десет година, и финансијски може себи да приушти обнављање ове технике. Управо данас је потпредседник владе Дмитриј Рогозин изјавио да ће се у Русији обим државних наруџбина војне опреме у 2014. години удвостручити у поређењу са 2012. годином и износиће преко 2 билиона рубаља.

[Нуклеарни возови] ће поред нове тешке ракете на течно гориво бити ефикасно оружје за обуздавање амбиција и агресивних планова америчког војног врха.

Јуриј Зајцев, ветеран Стратешких нуклеарних ракетних јединица

Трећи моменат је техничка могућност да се у нашој земљи праве оклопни возови са нуклеарним пуњењем. У суштини, конструктори сада треба да адапирају стари пројекат БЖРК и прилагоде га новој ракети, очигледно „Булави“ или „Јарсу“ (погони за производњу ракете РТ-23 УТТХ „Молодец“ која је одговарала овим возовима остали су у Украјини и уништени су), а војни железничари треба да обнове инфраструктуру на местима где ће се базирати БЖРК: близу Костроме и Перма, као и у Краснојарском крају (у Костроми је, према сведочењима очевидаца, та инфраструктура очигледно пропала).

БЖРК личи је обичан воз чија се композиција састоји од неколико поштанских и путничких вагона, као и вагона-хладњача. Он иде обичним пругама и за 24 часа може да превали хиљаду километара и лансира прву ракету са десет бојевих глава домета до 10 хиљада километара само три минута после издавања команде.

Међутим, судећи по индиректним информацијама, руски војни стручњаци могу да оду и корак даље. Један од главних проблема борбених железничких ракетних комплекса је његова ограничена аутономија због потребе да се периодично допуњавају резерве горива (ако се ради о дизел-локомотивама) и мала појединачна снага агрегата. „Нуклеарни воз“ из совјетског периода морале су да вуку три локомотиве, захваљујући чему га није било тешко препознати. Због тога је још почетком 80-их година прошлог века у нашој земљи специјално за „нуклеарне возове“ била пројектована конструктивна варијанта локомотиве на нуклеарни погон са реактором који користи брзе неутроне БОР-60 (топлотна снага 60 MW, електрична снага 10 MW). Па ипак, та машина није пуштена у производњу. Међутим, у фебруару 2011. потпредседник „Руске железнице“ Валентин Гапанович саопштио је новинарима да ће „Руска железница“ и државна корпорација „Росатом“ до краја 2011. обнародовати макету новог воза са нуклеарним реактором. Од тада више нигде није било ни речи на ту тему, што може значити да се на томе ради, али у војном сектору.

У међувремену су железничари до краја усавршили локомотиву са погоном на течни природни гас, такозвани „гасотурбовоз“, направљен још 2006. на бази једног од мотора са гасном турбином које је конструисао Николај Кузњецов. Огледни примерак ове машине је у току тестирања 2009. постигао рекорд, који је уписан у Гинисову књигу рекорда: по експерименталној кружној прузи је вукао композицију од 159 вагона укупне тежине 15 хиљада тона (!). Он може да пређе скоро 1000 km без додатног снабдевања горивом. Једном речју, готово идеална машина за вучу борбеног железничког ракетног комплекса (потпуно идеална би била локомотива на нуклеарни погон). Истина, засада јавност зна само за грађанску примену „гасотурбовоза“. Наиме, до 2020. група „Синара – транспортне машине“ треба да произведе 40 оваквих машина за потребе „Руске железнице“, и оне ће се користити у подручјима Крајњег Севера и руског Далеког Истока.

Росијскаја газета. Сва права задржана.