Вечно смрзнута земља, плодно тло руске науке

Богатство Русије су њени природни ресурси: наша земља има највеће светске залихе гаса, нафте и свеже воде.

Међутим, непроцењиви ресурс руске науке представља вечно смрзнута земља (пермафрост). Она обухвата 60% територије наше земље, односно 1 милијарду хектара. Хиљадама година стваран, масивни слој леда у коме влада незамислива хладноћа даје идеалне услове за конзервацију угинулих животиња, семена, плодова, гљивица и бактерија. Пермафрост представља потенцијални извор генетског материјала древних врста, а уједно и природну лабораторију за проучавање брзине микроеволуције и метода криоконзервације.

Мало ко поседује такве услове за истраживање. Уопште не изненађује то што страни истраживачи врло радо сарађују са руским колегама при проучавању проналазака у леду. У пермафросту се редовно налазе врло очувани примерци мамута. Традиционално налазиште њихових остатака је руска Република Саха (Јакутија). Међутим, последњи проналазак, који је изазвао сензацију, догодио се током лета 2012. на рту Сопочна Карга полуострва Тајмир на северу Краснојарског Краја. То је делимично сачувани труп одраслог мамута који је настрадао пре око 30 хиљада година. Остаје да се ова животиња добро проучи, али једна хипотеза је већ потврђена од стране стручњака. Наиме, на древним цртежима је мамут обично представљен са грбом. Научници су веровали да се поменута грба састојала од наслага сала, и заиста – на одговарајућем делу тела мамута са Сопочне Карге масно ткиво је прилично сачувано; он је, по свему судећи, настрадао током лета док је увећавао своје телесне наслаге.

Стручњаци Лабораторије за криоконзервацију генетских ресурса Института за биофизику ћелије Руске академије наука (РАН) и Лабораторије криологије тла Института за физичко-хемијске и биолошке проблеме педологије РАН (Пушчино, Московска Област) извукли су из вечно смрзнутог тла семе и плодове биљака. По први пут су успели да развију потпуно виталне изданке из ткива несазрелог плода биљке усколисти пуцавац (Silene stenophylla), преко 30 хиљада година заробљене у вечном снегу и леду. Ова биљка тренутно представља најстарији вишећелијски живи организам на Земљи.

Њени плодови су пронађени у јазбинама арктичке веверице (Urocitellus parryii) у доњем току реке Колиме. Рупе су ископане пре 28-32 хиљаде година, а пошто за све то време ниједном нису стигле да се одледе, до њих није успела да продре ниједна животиња, клице из спољне средине, нити вода. Арктичке веверице су у својим јазбинама сакупљале резерве за зиму. У сваком складишту (а има их преко седамдесет) има 600–800 хиљада семенки и плодова биљака које су по свој прилици већ ишчезле са Земље, а уједно и спора, протозоа, ларви паразита и за њих везаних микроорганизама који су се тамо нашли захваљујући овим глодарима. То је непроцењив материјал за проучавање.

Вероватно да су у овом тренутку за нас бактерије и гљивице из далеке прошлости од неупоредиво већег значаја него мамути. Клима постаје све топлија, вечни лед се топи, међутим изгледа да су микроорганизми који су у њему заробљени ипак сачували своју виталност. Недавно су стручњаци Института биохемије и физиологије микроорганизама „Г. К. Скрјабин“ РАН установили да гљивице из рода Penicillium, издвојене из наслага леда са Арктика, Антарктика и из замрзнутог вулканског пепела са Камчатке, синтетишу биолошки активне материје алкалоидне природе. Међу тим једињењима су микотоксини, алфа-циклопиазонска киселина, рокфортин и мелеагрин; епоксиагроклавин I који утиче на нервни систем и снижава притисак; хиноцитринини који поседују антимикробна и противтуморна својства.

С обзиром да гљивице плесни, које су у вечном снегу и леду лежале 100–200 хиљада година, након одмрзавања синтетишу биолошки активне материје, није искључено да те исте материје могу да утичу на здравље савременог човека и животиња у случају глобалног отопљења.

Текст на руском језику на сајту S&T RF.

Росијскаја газета. Сва права задржана.