Праисторијски сибирски пас има рођаке у Америци

Откриће типично псеће лобање старости од 33 хиљаде година на Алтају изазвало је невероватну полемику. Извор: Сибирско одељење Руске академије наука.

Откриће типично псеће лобање старости од 33 хиљаде година на Алтају изазвало је невероватну полемику. Извор: Сибирско одељење Руске академије наука.

Научници СО РАН недавно су утврдили да је необична лобања пронађена 1975. у удаљеним крајевима Сибира пас стар 33 хиљаде година. Сама старост овог пса из домовине хоминида денисоваца већ је сама по себи изазвала сензацију, а онда је објављено још једно откриће: најближи генетски рођаци Алтајског пса живе у - Америци.

Испоставило се да је најстарији до сада пронађени домаћи пас из Азије, који је живео пре око 33 хиљаде година на територији садашње руске сибирске републике Алтај, генетски сроднији данашњим псима са територије Америке него вуковима, закључили су научници са Института за молекуларну и ћелијску биологију (ИМКБ) Сибирског огранка Руске академије наука (СО РАН, Новосибирск) и њихове колеге из иностранства, а резултати ових истраживања објављени су у научном часопису „PLOS ONE“.

Лобања овог пса пронађена је 1975. у Разбојничкој пећини у ширем рејону села Уст-Кан у Републици Алтај. Пре неколико година стручњаци су закључили да је овај проналазак стар око 33–34 хиљаде година, а недавно су успели да процене степен генетске сродности Алтајског пса са његовим савременим рођацима.

Највише их је изненадила чињеница да је ДНК „човековог најбољег пријатеља“ из далеке прошлости заправо блиска данашњим псима и фосилима паса са америчког континента, али не и савременим вуковима, саопштио је Руској информативној агенцији „Новости“ један од аутора научног рада, шеф лабораторије за упоредну геномику Института за молекуларну и ћелијску биологију (ИМКБ) СО РАН Владимир Трифонов.

„Ствар је у томе што су, према палеонтолошким подацима, пси, какве их данас знамо, почели да се појављују тек пре 14 хиљада година, па је зато откриће типично ‘псеће’ лобање старости од 33 хиљаде година изазвало невероватну полемику. Постоје и претпоставке да су вукови у изузетним случајевима добијали потомке налик псима, који у генетском смислу заправо немају ништа заједничко са данашњим псима. Спроведена студија, међутим, управо указује на једну такву везу између праисторијског Алтајског пса и америчких представника ове врсте из неког каснијег периода, као и данашњих паса са тог континента“, објаснио је научник.

„На одељењу за проучавање разноликости и еволуције генома ИМКБ СО РАН из лобање пса је издвојен праисторијски ДНК молекул и одређена је секвенца контролног региона, тј. депласманске петље митохондријског генома, а затим су спроведени први кораци упоредне анализе добијене секвенце“, истакао је Трифонов.

Према његовим речима, колеге са Универзитета Турку (Финска), Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу (САД) и Биолошке станице „Доњана“ у Севиљи (Шпанија) учествовале су у даљој детаљној генетској анализи и упоређивању резултата са генетским материјалом других припадника ове животињске врсте, како праисторијских, тако и данашњих паса и вукова.

Трифонов је нагласио да је изузетно важно да се започета истраживања наставе. „Укључивање у поступак већег броја генетских маркера омогућиће да се прецизније одреди положај ове животиње на филогенетском стаблу и да се сазнају неке њене генетске карактеристике. Потребно је такође проучити ДНК и других плеистоценских вукова и паса, и са Алтаја, али и из других делова Азије и Европе“, додао је научник.

Росијскаја газета. Сва права задржана.