„Радиоастрон“ почиње да прича о пулсарима

„Радиоастрон“ је својом далековидошћу изненадио чак и оне који су га створили. Извор: РИА „Новости“.

„Радиоастрон“ је својом далековидошћу изненадио чак и оне који су га створили. Извор: РИА „Новости“.

Руски радио-телескоп је неочекиваним резултатима истовремено изненадио две међународне екипе астронома који проучавају удаљене галаксије и пулсаре и оповргао важећу теорију понашања међузвездане средине у нашој галаксији.

Научници су после нових података које је прикупио руски радио-телескоп „Радиоастрон“ принуђени да преиспитају ставове које су имали до пре годину и по, односно до појаве ове свемирске опсерваторије у орбити. „Радиоастрон“ је дошао, видео и победио – објаснио је све Цезаровим речима Јуриј Коваљов, руководилац почетне фазе научног програма у оквиру овог пројекта:

„Теорија међузвездане средине била је заснована на резултатима астрономских мерења који се до данас базирају само на опсервацијама космичких тела са Земље.

По први пут смо на дугим таласима у дијапазонима од 92 и 18 центиметара помоћу земаљско-космичког интерферометра били у стању да спроведемо експерименте и да добијемо нове научне резултате које раније нисмо имали. Испоставило се да се нови подаци не уклапају, тј. не могу се објаснити досадашњом теоријом.“

Пулсар из сазвежђа Једра (Vela). Извор: НАСА.

У теорији се претпостављало да код радио-таласа који стижу до нас од удаљених васионских тела долази до искривљења под утицајем међузвездане плазме, и да чак ни осетљиви „Радиоастрон“ са резолуцијом од 7 микросекунди не може да фокусира јасну слику. Сматрало се да најбоље што он може јесте да види размазане обрисе космичких тела. Шта да се каже онда за тако слабе изворе светлости као што су пулсари – мале мртве звезде величине једног омањег града. О томе говори шеф одељења космичкe радио-астрономиje Астрокосмичког центра Физичког института „П. Н. Лебедев“ Руске академије наука (АКЦ ФИАН) Михаил Попов:

Теорија међузвездане средине била је заснована на резултатима астрономских мерења који се до данас базирају само на опсервацијама космичких тела са Земље.

„Неутронска звезда (пулсар) има само 10 километара у пречнику, а масу већу од Сунца. Њено изузетно снажно магнетно поље ствара поларну светлост, само далеко већу него на Земљи.

Поларна светлост емитује радио-таласе. Опсег из којег ови радио-таласи потичу мањи је од километра. Овакав објекат је најкомпактнији у космосу, односно има највећу густину. Због тога смо били убеђени да ће се у најбољем случају видети само као тачка и ништа више од тога.“

Међутим, „Радиоастрон“ је својом далековидошћу изненадио чак и оне који су га створили. Заједно са мрежом радио-телескопа на Земљи он је формирао јединствен инструмент за мерење – интерферометар. Његове могућности су на тај начин хиљадама пута веће у односу на амерички орбитални телескоп „Хабл“, који ради у оптичком дијапазону. Са таквом резолуцијом било је могуће видети нешто што теоретичари нису претпостављали ни у својим најсмелијим нагађима. Научници су неочекивано добили позитивне резултате у пракси, наставља Михаил Попов:

Пулсари

Неутронске звезде (пулсари) су мале мртве звезде величине једног омањег града. Имају само десетак километара у пречнику, а масу већу од Сунца. Њихово изузетно снажно магнетно поље ствара поларну светлост, само далеко већу него на Земљи.

„Према досадашњој теорији, не би требало да видимо пулсар са такве удаљености, одраз би требало да се развуче укруг као палачинка. Мислили смо да ћемо моћи да проучавамо структуру те ‘палачинке’, али се испоставило да уопште није тако. Уместо очекиваног круга равномерно разливене светлости, која тешко може да се разазна са осетљивошћу наших инструмената, угледали смо јарке звездице које су ту неко време и онда нестају, а затим се на њиховом месту појављују друге. Изненађени смо јер смо мислили да ће то бити обриси попут палачинке, а угледали смо ситне детаље налик на зрна грашка.“

„Радиоастрон“ је својом далековидошћу изненадио чак и оне који су га створили. Заједно са мрежом радио-телескопа на Земљи он је формирао јединствен инструмент за мерење – интерферометар. Са таквом резолуцијом било је могуће видети нешто што теоретичари нису претпостављали ни у својим најсмелијим нагађима.

Након овог открића проучавање пулсара итекако има смисла и томе ћемо се посебно посветити. Поготово зато што омогућавају, након што је исправљена теорија простирања радио-таласа у међузвезданој средини, да се предвиди понашање других космичких објеката и појава, и да се дође до центра наше галаксије. А то је већ нешто потпуно ново и сензационално, са узбуђењем говори Јуриј Коваљов:

„Открићу вам малу тајну. Можда ћемо уз боље схватање како међузвездана средина функционише успети вештим методама да погледом досегнемо до црне рупе у центру наше галаксије.

Резолуција „Радиоастрона“ би требало да буде сасвим довољна да ухвати хоризонт дешавања у тој црној рупи, а тиме већ улазимо у поље најневероватнијих открића у модерној астрономији. Може се десити да изузетне могућности нашег радио-телескопа поставе у фокус и Нобелову награду. Међутим, за сада ћемо се ипак бавити само проучавањем пулсара у васиони.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.