Свакодневица једног птеросауруса

Животињски свет из доба креде инспирише нашу машту: копнени диносауруси, летећи рептили птеросауруси, водени гмизавци. Ове животиње код нас изазивају помешана осећања: олакшање због чињенице да више не постоје, а истовремено и жељу да сазнамо нешто више о њима. Задовољење нашe знатижеље зависи пре свега од очуваности фосила. На пример, кости птеросауруса се проналазе изузетно ретко, али је зато сваки добијени резултат веома вредан. Шеф лабораторије териологије Зоолошког института Руске академије наука, доктор биолошких наука Александар Аверјанов, успео је да реконструише начин живота аждархида – групе гуштероликих рептила са крилима, који су изумрли на крају праисторијског раздобља креде. То је било могуће захваљујући томе што је овај научник од фрагмената костију реконструисао вратни део кичме једне врсте птеросауруса – Azhdarcho lancicollis.

Птеросауруси су прва група кичмењака који су овладали способношћу активног летења. Они су господарили небом током 160 милиона година. Аждархиди (породица Azhdarchidae) су последњи облик птеросауруса и живели су у касном периоду креде, пре 65–90 милиона година. Имали су велику главу са ситним очима и дугим шпицастим безубим чељустима. Већи део горње чељусти заузимао је огроман отвор испред очију – то је била шупљина у којој су се налазиле ноздрве и ваздушни мехур, што је тешку лобању чинило лакшом. Поред тога, аждархиди су се одликовали дугим вратом и издуженим задњим удовима. Код најкрупнијих представника из ове животињске породице распон крила је достизао 10–13 метара уз тежину од само 70–85 килограма. То су највећи летећи организми које наука познаје.

Фамилија Azhdarchidae прилично је разнолика животињска група. Међутим, већина њених представника позната је на основу фрагментарних остатака. „Кости птеросауруса су изузетно ретке, тешко може да се пронађе више од десетак добрих примерака током године“, каже Александар Аверјанов и додаје: „Материјал који смо проучавали пронађен је на локалитету Џаракудук (централни део пустиње Кизилкум, Узбекистан). Од 1977. до 1995. прикупљао га је лењинградски палеонтолог Лав Александрович Несов. Од 1997. до 2008. у области Кизилкум радила је међународна научна експедиција URBAC – назив се састоји од иницијала земаља учесница (Узбекистан, Русија, Велика Британија, Америка, Канада).“ Током тих година научници су пронашли велики број костију, али ниједан скелет или комплетну лобању. Старост пронађених костију процењује се на око 90 милиона година.

Најупадљивија карактеристика аждархида је њихов дуги врат који је знатно дужи него код осталих птеросауруса. Постојало је неколико хипотеза које су покушавале да објасне како су ови рептили живели и ловили храну, али је једино реконструкција вратног дела кичме успела да разјасни многе недоумице. Ова метода нам омогућава да претпоставимо како је аждархо држао врат и да ли је могао да га исправи увис или окрене у страну. Задатак није био нимало лак. Кости пронађене у речним наслагама распале су се и измешале.

У материјалу из Џаракудука пронађено је свих девет вратних пршљенова који су припадали врсти Azhdarcho lancicollis. „То је један од најпримитивнијих аждархида. Он је имао релативно мале димензије (распон крила му је био око 4 метра) и по свему судећи кратке чељусти“, каже Александар Аверјанов. Нажалост, међу тим пршљеновима готово да није било целих, а уз то припадали су јединкама различитог старосног доба. Овај стручњак је изабрао 20 најпотпунијих фрагмената који су дигитализовани методом бесконтактног ласерског 3D скенирања. Уз помоћ компјутерског програма истраживачи су направили тродимензионалне моделе пршљенова и ускладили су им димензије тако да би се могао употпунити вратни део кичме одређене јединке. Како је анализа добијеног модела показала, покретљивост врата код аждархида била је ограничена, али су ипак могли да савијају врат у задњем делу и да држе главу вертикално, а и скоро сасвим хоризонтално (в. слику ниже). Након што су ови резултати добијени, могло се приступити реконструкцији начина живота Azhdarcho lancicollis.

Према једној од хипотеза, аждархо се попут данашњих супова (лешинара) хранио угинулим животињама, а посебно лешевима диносауруса. Међутим, пошто његов врат није био тако покретан као код супова, то му је доста сметало да узима храну са земље, премда се исхрана лешевима не може сасвим искључити.

Лав Несов је веровао да се аждархо гнездио у крошњама платана и хранио рибом коју је хватао прелетајући преко воде. Том приликом је чељустима додиривао површину, управо онако како савремене птице водосеци лове рибу. Поједини експерти из иностранства међутим верују да аждархиди нису летели изнад воде, него су се хранили на сувом тлу, или на мочварном као роде. Оваква претпоставка на први поглед делује уверљиво. Ови птеросауруси су имали дугачке задње удове, а приликом ходања држали су труп хоризонтално, а чељусти – близу земље. Дуги врат је био згодан да се извуче плен из шупљина, или на пример са дна водених површина.

Крила аждархида била су релативно кратка и широка, што је одлика и савремених птица које лебде на таласима топлог ваздуха који се подиже изнад копна, попут лешинара и кондора. Код птица које лете изнад мора крила су дуга и уска. Поред тога, кости аждархида се проналазе првенствено у континенталним наслагама, а не у морским или приморским. Уколико би се хранили у мочварама, аждархиди не би били у стању да се спасу од грабљивих диносауруса јер су очигледно на земљи били много спорији у односу на њих. Притом тако велике животиње нису могле да се брзо вину у ваздух, поготово не са мочварних површина.

Како примећује и истиче Александар Аверјанов, на скоро сваком налазишту костију аждархида била је велика река или језеро, а никако мочвара. Аждархиди су највероватније лагано летели изнад водених површина великих река и језера, или чак изнад приобалних морских подручја и пратили рибу у плиткој води. Њихова доња вилица је имала спирални зглоб, попут пеликана који такође имају и растегљиву вратну кесу. Спиралним зглобом се шири доњи део кљуна и кеса, тј. када пеликан рашири кљун, формира се својеврсна „мрежа“ за лов рибе. Врло је могуће да су се истим системом служили и аждархиди. Они су купили рибу растегљивим доњим чељустима а затим нагло забацивали главу уназад и гутали плен.

Руски текст на сајту S&T RF. Илустрације: S&T RF.

Росијскаја газета. Сва права задржана.