Искуство Чернобиља у служби светске нуклеарне енергетике

Фото-галерија: Духови Чернобиља: 27 година

Цео свет је 26. априла 2013. обележио тужну годишњицу. Тога дана пре 27 година догодила се хаварија на четвртом реактору Чернобиљске нуклеарне електране. Од тада су током свих ових година руски научници стекли јединствено искуство у отклањању последица и прогнозирању тешких хаварија у нуклеарним електранама. То искуство је добродошло приликом процене последица хаварије у јапанској нуклеарној електрани „Фукушима-1“. Леонид Бољшов, директор Института за проблеме безбедног развоја нуклеарне енергетике Руске академије наука и њен дописни члан прича за РИА „Новости“ о томе колико се данас у свету користе руска знања о експлоатацији нуклеарне енергије у мирољубиве сврхе.

Господине Бољшов, да ли су се стране колеге често обраћале Вашем институту од тренутка његовог оснивања са молбом да им објасните шта треба радити када у нуклеарној електрани дође до критичне ситуације и како се треба припремати за тешке хаварије?

Леонид Бољшов: Ове године наш институт слави 25-годишњицу. Већ од првих година његовог постојања ми смо делили наше искуство са разним организацијама из многих земаља. Прва садржајна размена мишљења о свим аспектима Чернобиљске хаварије организована је 1989. Већ годинама сарађујемо са француским Институтом за заштиту од радијације и нуклеарну безбедност, са америчком Нуклеарном регулаторном комисијом и са немачким Друштвом за безбедност нуклеарних реактора. На пример, 1990-их је изведена француска национална вежба „Бекерел“, током које је моделирана експлозија експерименталног реактора у Саклеју близу Париза. Ми смо саставили сценарио за ту вежбу заједно са француским колегама, и тада смо применили сво наше чернобиљско искуство.

Удубљивање учесника у ту виртуелну реалност (а она је створена у великој мери на основу чернобиљског искуства) резултирало је откривањем озбиљних проблема у француском систему реаговања на нуклеарне хаварије. За САД смо усавршили велики број специјалних компјутерских модула за тешке хаварије на нуклеарним електранама. Један модул под називом „Мелкор“ от почетка до краја је направио наш институт у сарадњи са националном лабораторијом Sandia. Са Канцеларијом за међународну сарадњу у области реаговања на хаварије Министарства енергетике САД заједнички усавршавамо светски систем реаговања на хаварије. Примера ради, у САД се доста користи наш „Речник за помоћ у комуникацији са јавношћу и медијима за време хаварије“.

Да ли је чернобиљско искуство било од користи за време хаварије у Фукушими?

Л.Б.: То је тешко питање. За одговор је потребно вратити се мало у прошлост. Ствар је у томе што је деценијама главни задатак у ситуацији тешке хаварије била заштита радника нуклеарне електране и околног становништва. Искуство свих досадашњих хаварија, укључујући и ону у Фукушими, показује да је тај циљ погрешно формулисан. Ако узмемо у обзир све познате тешке хаварије откако се експлоатише нуклеарна енергија, можемо рећи да су последице по људско здравље неупоредиво мање него у било којој другој енергетици или индустрији. Па ипак, ми врло брзо заборављамо техногене хаварије и природне катастрофе, а нуклеарне хаварије остављају дубок и трајан ожиљак у историји сваке земље и читавог човечанства. Разлог уопште није у последицама по здравље, него у огромном социјалном, економском, психолошком, па чак и политичком потресу које доживљава читаво друштво.

Погледајмо ситуацију у Јапану. Становништво подручја око нуклеарне електране „Фукушима-1“ уопште није страдало од хаварије. Дозе радијације код житеља околних насеља су на нули, и то су признале чак и најконзервативније међународне организације, као што је америчка Агенција за заштиту природне средине, а она је, да тако кажемо, „најзеленија“ од свих америчких државних структура. Ипак људи постепено постају свесни да оно најстрашније што носи хаварија у нуклеарној електрани нису последице радијације, него панична реакција друштва и радиофобија која је неупоредиво већа од реалне опасности.

Росијскаја газета. Сва права задржана.