Ховеркрафт убица носача авиона

Бродовима пројекта 1239 (од којих је изграђено свега два) остварен је прави продор у области војне бродоградње. Они су првобитно замишљени као јуришни ракетоносци који могу да пробију одбрамбени систем носача авиона и да потопе тај пловни аеродром. По први пут у историји успешно је постављено осам тешких противбродских ракета на брод који лебди на ваздушном јастуку – на тзв. лебделицу (ховеркрафт). Раније се сматрало да је то немогуће, пре свега зато што су бродови тог типа мањих димензија и уз то прилично нестабилни па би трзај моћне ракете приликом испаљивања могао лако да преврне такво пловило.

Међутим, још је у некадашњем лењинградском Централном поморском конструкторском бироу „Алмаз“ под руководством Валеријана Корољкова развијен пројекат брода на ваздушној каверни (енг. surface effect ship – SES) – својеврстан хибрид катамарана и ховеркрафта.

Ракетни ховеркрафт „Бора“ пројекта 1239 конструисан је из два уска трупна дела (налик катамарану) међусобно спојена платформом дужине око 64 а ширине 17,2 метра. Труп брода је направљен од специјалне лаке и врло чврсте легуре алуминијума. Ваздушни јастук се ствара када се спреда спусти полукрути штит („кецеља“), а у простор (каверну) између дводелног трупа удувава се ваздух.

Ховеркрафт пројекта 1239 одликују изузетне особине. Са једне стране то је стабилни катамаран способан да се креће брзинама до 20 чворова, а са друге – брза лебделица са максималном брзином од преко 50 чворова. Уз депласман од свега 1050 тона укупна снага погонских агрегата је 56.000 коњских снага. Поседује два дизел-мотора јачине од по 10.000 коњских снага за кретање у режиму катамарана и две гасне турбине укупне јачине од 36.000 коњских снага за кретање у режиму лебделице.

Пошто има две засебне погонске јединице за крстарење и за кретање пуном брзином, које иначе могу да раде појединачно и заједно, овај брод поседује три главна режима хода (катамаран, лебделица 1 и лебделица 2) што гарантује готово стопостотно кретање у свакој ситуацији. Поред тога, може да се креће и када му је главни погон потпуно искључен. Ховеркрафт је само уз рад мотора-вентилатора у стању да се креће у сусрет ветру (7 m/s) брзином од 3 чвора захваљујући протоку ваздуха из ваздушног јастука у крму.

Главно убојно средство ховеркрафта јесте систем суперсоничних противбродских ракета „Москит“. Ракете се налазе у две четвороструке ракетне јединице које се налазе са леве и десне стране. Противваздушну одбрану брода чине: противавионски ракетни систем „Оса МА“ и два шестоцевна аутомата АК-630М калибра 30 mm. На прамцу се налази универзално аутоматско артиљеријско оруђе АК-176 калибра 76,2 mm.

Салва од осам ракета „Москит“ може да уништи сваки савремени ратни брод, укључујући и нуклеарни носач авиона. Док је у исто време готово немогуће да се ховеркрафт „Бора“ заустави када се креће на ваздушном јастуку. Наиме, главе самонавођених противбродских ракета које су у арсеналу поморских снага НАТО-а нису у стању да прате мету која се креће брзином од скоро 90 km/h.

Још је у совјетско време постојао план да се у оквиру сваке флоте формирају летеће флотиле састављене од ховеркрафта, али су изграђена само два брода „Бора“ и „Самум“, који су ушли у састав Црноморске флоте. Међутим и та два брода су, према мишљењу западних војних експерата, била довољна да се промени однос снага на Црном мору. Ако је после распада Совјетског Савеза, уз отпис великог броја бродова Црноморске флоте почетком 1990-их, објективно најмоћнију поморску флоту поседовала Турска – од 2002. са појавом брода „Самум“ ситуација је сасвим другачија.

Према томе, уопште не изненађује то што је „Бора“ била у центру пажње свих војнопоморских стручњака који су се окупили на сајму IDEF 2013 у Истамбулу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.