Ћелијске технологије и руски гени

Посебност тест-система „Етноген“ састоји се у томе што је он специјално развијен и намењен за становништво Русије јер пренос мутација зависи од припадности одређеној етничкој групи. Извор: Bryan Jones.

Посебност тест-система „Етноген“ састоји се у томе што је он специјално развијен и намењен за становништво Русије јер пренос мутација зависи од припадности одређеној етничкој групи. Извор: Bryan Jones.

Ћелијске технологије у Русији показују конкретне резултате: отвара се нови лабораторијскои комплекс за производњу ћелијских препарата и пружају се озбиљне услуге у области регенеративне медицине и генетике. Један од најзанимљивијих пројеката је „Етноген“, тестирање становника Русије на могуће болести које могу да се испоље на њиховом потомству.

Успеси ћелијских технологија у медицини постају све импресивнији: стручњаци успевају да створе органе путем биоинжењеринга и користе ћелије за регенерацију органа и ткива. Међутим, таквим технологијама је немогуће бавити се тек тако: да би се верификовао биомедицински производ, он мора да буде произведен у складу са међународним стандардима – GLP (Good Laboratory Practice) – у складу са добром лабораторијском праксом, као и GMP (Good Manufacturing Practice) – уз добру произвођачку праксу. Први лабораторијско-производни комплекс у Русији, према стандардима GLP и GMP, за производњу биомедицинских ћелијских производа изградио је Институт за људске матичне ћелије (ИСКЧ).

Може се рећи да је Анђелина Џоли за развој генетике учинила више него научници за једну деценију.

Артур Исајев, директор ИСКЧ

Тај комплекс чини лабораторија ћелијских култура, лабораторија за молекуларну генетику, фармацеутски блок, банка матичних ћелија из пупчане крви, банка репродуктивног ткива (Репробанка), аутоматизоване криокоморе. Сви блокови су опремљени уређајима високог квалитета.

„Комплекс има две основне намене. Пре свега он је намењен за реализацију производа који се у ИСКЧ-у развијају на пољу ћелијских технологија и медицинске генетике“, објашњава директор Института за људске матичне ћелије Артур Исајев.

У то спада на пример, SPRS терапија (Service for Personal Regeneration of Skin) – персонализована технологија за обнављање коже помоћу сопствених фибробласта (ћелија везивног ткива). Чија је намена корекција промена на кожи услед старења или уклањање ожиљака и других недостатака.

Ћелијске технологије полако прелазе из области претпоставки и очекивања у област практичне примене.

Стручњаци са Института за људске матичне ћелије спровели су клиничка испитивања и избацили нову технологију на тржиште. Фибробласти се издвајају из коже пацијента, а како објашњава један од руководилаца Владимир Черкасов – 4 mm коже узима се са предела иза уха пошто је на том делу она најмање изложена UV зрацима. Ћелије се онда култивишу у лабораторији и од њих се затим добија ћелијски препарат за инјекције. Стручњаци сарађују и са клиникама за естетску медицину које набављају њихове препарате. Тренутно је то прилично скупа услуга јер процес рада са ћелијама не може да се аутоматизује. Специјалисти су спровели клиничка испитивања SPRG терапије за обнову меког пародонталног ткива у стоматолошкој пракси и развијају SPRB терапију за обнову тврдог пародонталног ткива.

У ћелијске производе ИСКЧ-а спада и препарат „Гемацелл“ из крви пупчаника. „Постоје две примене тог препарата. Једна је у лечењу срчаног удара, а друга у лечењу хроничне инсуфицијенције јетре“, истиче Исајев.

Наука о руским генима

Друга технологија за генетско тестирање одраслих под називом „Етноген“ заснива се на микрочиповима. Њена намена јесте да се идентификује 66 наследних болести и 293 мутације везане за те болести. Посебност тог тест-система је у томе што је он специјално развијен и намењен за становништво Русије (пренос мутација зависи од припадности одређеној етничкој групи). Задатак поменуте дијагностике јесте да се идентификују мутације у фази док се још нису испољиле код дате особе. Јер уколико се две такве мутације сусретну приликом оплодње, то може да доведе до рађања болесног детета.

„Данас постоји могућност и реална шанса да се сопствени ген не пренесе на потомство“, каже Исајев и додаје: „На тај начин је себи могла да помогне и Анђелина Џоли. Иако је полазећи од свог личног ризика урадила праву ствар. Може се рећи да је Анђелина Џоли за развој генетике учинила више него научници за једну деценију.“

Друга намена новог лабораторијско-производног комплекса јесте да се на бази уговора другим установама, домаћим или иностраним, пружи могућности за производњу препарата. „Наше капацитете могу да користе истраживачи који немају сличне услове а који код нас могу да одраде цео технолошки процес“, рекао је професор са Института за општу генетику Руске академије наука Сергеј Кисељов и додао: „Тиме им се пружа могућност да производе мале партије производа који су потребни да се заврше претклиничка и започну клиничка испитивања. Сличне установе постоје на Западу и називају се лабораторије за прототипизацију. Њихов задатак је да се научни пројекат доведе до стандардног производа. То је много исплативије и ефикасније него да сваки истраживач за свој пројекат ствара неопходне услове што је веома скупо.“

„Један стручњак је рекао да ће између 2012. и 2015. доћи до преломних тренутака у развоју ћелијских технологија, када ће оне прећи из зоне претпоставки и очекивања у област практичне примене. Такво предвиђање се и остварује. Током 2012. је регистровано, а током 2013. и 2014. треба да буде регистровано неколико ћелијских препарата. Са друге стране, постало је јасно да се неће десити чуда да једна инјекција одмах решава све проблеме. Развој ћелијских технологија јесте непрекидан процес покушаја и грешака, затим анализа – и поновних покушаја и грешака“, закључује Исајев.

Што се тиче Русије, многе ствари зависе од тога у ком облику ће бити донет закон о ћелијским технологијама. „Он је данас усмерен тако да буде применљив на све – и на једноставне и на сложене препарате, док су са друге стране неки препарати ван његове надлежности“, сматра Артур Исајев и истиче: „Други проблем јесте то што закон мора бити праћен подзаконским актима који јасно регулишу одређене ствари. Уколико се закон донесе али не и одговарајући подзаконски акти ништа се неће променити набоље.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.