Веверица Скрат - наш предак?

Фосилни остаци јужноамеричког сисара – који је постао познат широм света захваљујући томе што подсећа на сабљозубу веверицу (смешни лик из цртаног филма „Ледено доба“ звани Скрат) – предмет су спора између руских и америчких палеонтолога. У 2011. је група истраживача у Аргентини на основу пронађених костију реконструисала изглед те животиње и објавила да његови далеки преци припадају дриолестидима – даљим сродницима заједничких предака данашњих торбара и плаценталних (правих) сисара. Са друге стране, тим руских и немачких научника недавно је доказао да тај јединствени проналазак заузима сасвим другачије место на дрвету еволуције.

Наиме, сисари су се појавили пре око 225 милиона година у тријасу, првом периоду мезозоика. До краја периода креде (пре око 65 милиона година) они су били малобројни, а развили су се и проширили након што су се ослободили непријатних диносауруса. Током периода креде Јужну Америку је насељавала и посебна група сисара – меридиолестиди (Meridiolestidae) који се не могу сврстати у претке данашњих торбара и плаценталних (правих) сисара. О њима се врло мало зна јер су углавном сачувани само непотпуни и распарени зуби и фрагменти вилица.

Зато, када су у 2011. аргентински и амерички научници, које је предводио Гиљермо Руже са Универзитета у Луисвилу (САД), пронашли у Аргентини две парцијалне лобање сисара из периода креде, то откриће је изазвало сензацију. Та животиња је названа Cronopio dentiacutus, односно оштрозуби хроноп. Хронопи су необични ликови из циклуса прича аргентинског писца Хулија Кортасара. Сама животиња заиста изгледа врло необично. Када су истраживачи реконструисали његов изглед, све је запрепастила сличност са сабљозубом веверицом званој Скрат, ликом из цртаног филма „Ледено доба“. Хронопи су живели у раном периоду креде, пре око 100 милиона година, и вероватно су се хранили угинулим животињама као и лешинари. Руже и његове колеге довели су хронопа у везу са меридиолестидима (том приликом је та група сисара и добила име) којима су пронашли посебно место на еволуционом стаблу. Према мишљењу ових истраживача, преци јужноамеричког ендемита су били дриолестиди (Dryolestoidae) – даљи рођаци данашњих торбара и плаценталних сисара. Кости дриолестида су пронађене у Европи и Северној Америци и припадају периоду јуре.

Међутим, са тим објашњењем се не слажу стручњаци Зоолошког института Руске академије наука (РАН), Палеонтолошког института „А. А. Борисјак“ РАН и Штајнмановог института за геологију, минералогију и палеонтологију Универзитета у Бону. „На основу анализе масе података и ревизије расподеле морфолошких карактеристика код сисара из мезозоика успели смо да докажемо да меридиолестиди не потичу од дриолестида, него од спалакотериида (Spalacotheriidae), једне старије животињске групе. Њих конкретно одликују примитивнији облици зубних круница прилагођених за сечење хране оштрим врховима, али не и за њено гњечење (сажвакавање)“, објаснио је заменик директора Палеонтолошког института, дописни члан Руске академије наука, доктор биолошких наука Алексеј Лопатин.

Најстарији преци спалакотериида појавили су се на почетку периода креде у источној Азији, а одатле су се проширили по Европи и Северној Америци. Они су у Северној Америци били зачетници неколико нових животињских група од којих се један део негде између раног и касног периода креде преселио у Јужну Америку, где су се појавили меридиолестиди. Након тога су се континенти раздвојили а меридиолестиди су даље еволуирали у изолованим условима, достигавши знатну разноврсност. Они су на необичан начин спојили примитивне и специјализоване (напредне) особине. Касније су се у Јужној Америци појавили торбари и плацентални сисари па су меридиолестиди морали да им парирају. Мора се признати не без успеха. Један од високоспецијализованих таксона прилагођен подземном начину живота – некролест (Necrolestes) – живео је до неогена (до пре 23–20 милиона година).

„Некролест је један од примера ‘Лазаревог ефекта’, односно појаве (‘васкрсења’) групе у палеонтолошком запису, или чак међу данашњом фауном. То су животиње за које се мислило да су изумрле много раније. Дуготрајно очување специјализованих потомака неких примитивних група међу напреднијим савременицима само по себи није никаква новост – познато је да су постојали много милиона година уназад, а постоје и данас на пример кљунари (Monotremata) – платипус (Ornithorhynchus anatinus) и бодљикави мравојед (Echidna) у фауни торбара у Аустралији. Важно је да смо савременим аналитичким методама успели да понудимо решење једног сложеног филогенетског проблема и пронашли претке врло специјализоване, ендемичне групе, морфолошки знатно измењене у односу на своје претке“, истиче Алексеј Лопатин.

Руски текст на сајту S&T RF. Илустрације: S&T RF.

Росијскаја газета. Сва права задржана.