„Мегагрантови“, енергија нове руске науке

Артјом Оганов: Имам утисак да млади научници немају довољно воље; они би желели да добију новац без уложених напора и без великог интересовања за науку. Извор: Росијска газета.

Артјом Оганов: Имам утисак да млади научници немају довољно воље; они би желели да добију новац без уложених напора и без великог интересовања за науку. Извор: Росијска газета.

Русија полако враћа своје научнике из иностранства нудећи им добре услове рада, између осталог помоћу система милионских донација за научне пројекте - тзв. „мегагрантова“. Један од повратника, Артјом Оганов, у занимљивом интервјуу говори о условима рада на Западу, шансама Русије да привуче велики број страних научника и о проблемима домаће науке.

Захваљујући програму подршке („мегагрантима“) Владе РФ Артјом Оганов, професор Државног универзитета у Њујорку (SUNY Stony Brook), оснива своју научну лабораторију на Московском физичко-техничком институту. Он је дипломирао на Геолошком факултету Московског државног универзитета „М. В. Ломоносов“ и спада међу десет најпознатијих светских научника руског порекла. Радио је на универзитетима у Италији, Швајцарској, Француској, Кини и Хонг Конгу.

Професор Оганов износи своја запажања о сложеним условима рада на Западу, проблемима руске науке и спором превазилажењу кризе.

Шта су „мегагрантови“?

„Мегагрантови“ (од енг. grant – донација) су позамашна (одатле и „мега“), посебно намењена новчана средства Владе РФ која се додељују путем конкурса као подршка водећим научницима на руским универзитетима, научноистраживачким центрима и институтима за научна истраживања и постизање врхунских резултата на светском нивоу. У питању су износи од 150 милиона рубаља (3,5 милиона евра) за сваки научноистраживачки пројекат у периоду 2010–2013. са могућношћу продужења научног рада до 2 године.

Руска наука и „мегагрантови“

Артјом Оганов: Када кажемо да руска наука полако изумире, није у питању лоша намера, већ искрена забринутост и саосећање. „Мегагрантови“ су зато јединствена прилика да се помогне руској науци у овако тешкој ситуацији. Та новчана средства су на пример за мене од огромног значаја. Она ће ми омогућити да окупим јединствен истраживачки тим у Русији. Ради се томе да су милионске донације у иностранству и у Русији – две потпуно различите ствари. У Америци сам у протеклој години добио преко 10 милиона долара у виду донација за разне научне пројекте, међутим за тај новац могу да постигнем много мање него са 3 милиона долара у Русији. Постоји више разлога зашто је то тако. Пре свега, око 40% од додељених средстава присваја амерички универзитет на коме радим, отприлике половина преосталог новца иде на плате и на осигурање мојих сарадника.

За мене изузетно важно то што Московски физичко-технички институт омогућава мом тиму готово сталан приступ суперкомпјутеру који је далеко напреднији од уређаја које имам на располагању у САД.

Уз то бих посебно истакао да је за мене изузетно важно то што Московски физичко-технички институт омогућава мом тиму готово сталан приступ суперкомпјутеру који је далеко напреднији од уређаја које имам на располагању у САД.

Академска наука и углед Руске академије наука

Уопште не мислим да су академске установе изгубиле своју улогу и изузетан значај. Чак и у САД, које помиње Ливанов (министар образовања и науке РФ наводи да је наука у академском облику превазиђена и да би требало да буде преусмерена на универзитете, а да академију треба претворити у клуб научника; он притом подсећа на искуство у САД где се на тај начин, по његовом мишљењу, остварују максимални резултати – прим. ред), наука се итекако развија на академском нивоу – пример за то су националне лабораторије. У Француској и у Немачкој такође постоје установе као што је наша академија наука, и у њима се наука врло успешно развија, много боље него на универзитетима.

Ако се у Русији понуде прихватљиви и, што је најважније, стабилни услови за рад, када човек не мора да стално брине за своје сутра, то ће бити главни разлог да многи научници из иностранства пожеле да дођу у Русију.

Са друге стране, многи запажају да је углед Руске академије наука у извесној мери урушен. Можемо навести само један, али очигледан пример. Када на Западу питате за кога од руских академика тамо знају, чућете највише десет одсто имена док је осталих деведесет потпуно непознато светским научним круговима.

Рад на Западу

Онај ко мисли да на Западу сваког чекају са раширеним рукама страшно греши. Западни принцип научног рада је врло тврд. Њихов систем је устројен тако да сваког што више искористи. На пример, радно место доцента (енг. assistant professor) додељује се на шест година, и за све те године човек се налази под огромним притиском јер не зна да ли ће на крају добити сталан посао или не. Уколико га не добије, остаје буквално на улици. Зато се свако труди да буде са свима у што бољим односима, да ради као роб, да обезбеђује што више новца за свој универзитет на тај начин што ће прибављати средства за разне научне пројекте (од којих део иде универзитету). Онај ко се не уклапа у тај систем врло брзо губи своје место. Другим речима, присутна је стална борба за место под сунцем, тј. за опстанак.

Уопштено говорећи не могу да схватим да је тако мало заинтересованих за озбиљан научни рад. Када сам недавно на нашем физичко-техничком институту објавио конкурс за постдокторске радове, очекивао сам да ће бити велико интересовање, а уопште није било тако. Било је врло мало пријава из Русије, али су нам стизале пријаве из Кине и Италије без обзира што конкурс није био тамо објављен.

Управо су то пресудни фактори због којих руска наука има шансу. Ако се у Русији понуде прихватљиви и, што је најважније, стабилни услови за рад, када човек не мора да стално брине за своје сутра, то ће бити главни разлог да многи научници из иностранства пожеле да дођу у Русију. Упечатљив је пример Кине која је успела да привуче врло угледне научнике из целог света.

Амерички систем науке

Мислим да је амерички систем далеко од оптималног. Посебно зато што од професора ствара менаџере и бирократе. Професор наравно окупља око себе постдипломце и постдокторанде, даје им тему, разматра са њима резултате, али се конкретном науком скоро уопште не бави, већ то чине управо ти млади и готово бесправни сарадници, полуробови, о којима смо већ говорили.

„Непотребно пискарање“

Невероватно пуно времена трошим на непотребно пискарање које, да будем искрен, уопште не подносим. На сваки начин покушавам да се супротставим том систему и да пронађем начин да те ствари заобиђем. Поред тога, трудим се да у мом тиму влада апсолутна једнакост и да не постоје „робови“.

Истраживања

Суштина је у томе да ми остварујемо нове научне резултате ослањајући се на фундаменталне законе физике. Заправо долазимо до њих путем прорачуна. На основу хемијске формуле одређене супстанце предвиђамо које нове кристалне структуре могу да се добију од ње. Рецимо када је потребно да се створи најтврђи, најчвршћи, или најлакши могући материјал, у том случају не идемо у лабораторију да бисмо обављали експерименте, него вршимо прорачуне помоћу суперкомпјутера. На крају долазимо до одговора на који начин се може добити такав материјал.

Радно место доцента (енг. assistant professor) се у САД додељује на шест година, и за све те године човек се налази под огромним притиском јер не зна да ли ће на крају добити сталан посао или не. Уколико га не добије, остаје буквално на улици. Зато се свако труди да буде са свима у што бољим односима, да ради као роб, да обезбеђује што више новца за свој универзитет.

„Изгледа као алхемија...“

То је била реакција стручњака из чувеног научног часописа „Nature“, где смо послали један чланак у коме смо након опсежних проучавања предвидели да под одређеним условима натријум може да постане провидни неметал црвене боје. „То је потпуно нереално предвиђање, не можемо да то објавимо“, био је одговор редакције часописа. Међутим, неколико недеља после тога у експерименту који је спроведен у складу са нашим предвиђањима добијен је управо такав натријум. Наш чланак је наравно после тога објављен. Тешко могу да опишем колико сам био срећан.

Научни кадар и сарадници

Ускоро треба да нам се придружи један даровити млади научник из Чељабинска. Уопштено говорећи не могу да схватим да је тако мало заинтересованих за озбиљан научни рад. Када сам недавно на нашем физичко-техничком институту објавио конкурс за постдокторске радове, очекивао сам да ће бити велико интересовање, а уопште није било тако. Било је врло мало пријава из Русије, али су нам стизале пријаве из Кине и Италије без обзира што конкурс није био тамо објављен. Они су то некако сазнали и изразили жељу да се прикључе. На крају сам изабрао два Кинеза и једног Италијана. Имао сам и велике тешкоће да пронађем неколико добрих студената из Русије и Украјине.

Научни кадар је у ствари највећи проблем за руску науку. Имам утисак да млади научници немају довољно воље. Они би желели да добију новац без уложених напора и без великог интересовања за науку. То је моје највеће разочарање.

Росијскаја газета. Сва права задржана.