Они су описали будућност

„Човек-амфибија“, филм снимљен 1961. према истоименом роману Александра Бељајева, представља ремек дело совјетске филмске индустрије. На слици: човек-амфибија у свом „ронилачком оделу“. Извор: kinopoisk.ru.

„Човек-амфибија“, филм снимљен 1961. према истоименом роману Александра Бељајева, представља ремек дело совјетске филмске индустрије. На слици: човек-амфибија у свом „ронилачком оделу“. Извор: kinopoisk.ru.

За писце је карактеристично да с времена на време испољавају особине пророка, тако што на страницама својих књига наслућују оно што тек треба да се оствари у реалности. „Руска реч“ вам представља неколико таквих изума из популарних књига руских писаца научне фантастике, међу којима су електронске новине, холограм и нуклеарна енергија.
Александар Бељајев, Човек амфибија: необична исповест о човеку-водоземцу, Београд: Bookland, 2007. Такође, постоји и издање Београд: BMG, 1998.

Ронилачко одело

Александар Бељајев је 1928, у периоду раног совјетског уметничког размаха, објавио роман „Човек-амфибија“ о младићу Ихтиандру, коме су у детињству пресађене шкрге ајкуле. Ихтиандар много времена проводи у мору одевен у танко, уз тело припијено одело, носећи пераја, рукавице и наочаре са дебелим стаклима. Данас овакву опрему познају сви који се баве роњењем, сурфовањем или подводним ловом. Савремена ронилачка одела од неопрена, која изгледају као друга кожа и чувају топлоту, појавила су се 1950-их у САД. Роман је преведен на српски језик.

Електронске новине

Справу за читање електронских новина описао је 1978. совјетски писац научне фантастике Кир Буличов. У његовом роману „За сто година“ спомиње се справа која личи на смартфон или таблет, али се назива „новине“. Довољно је да један од јунака књиге притисне са стране црну кутију која личи на табакеру и на њој се појављује екран у боји, а на њему вест о фестивалу на Месецу и дискусији у УН. Иако је, дакле, идеја о електронским књигама постојала већ 1970-их, први читач текстова у електронском облику, налик на данашње моделе, појавио се тек 1992.

Aleksej Tolstoj, Aelita, Sarajevo: Džepna knjiga, 1959. Постоји и старије издање Beograd: Novo pokolenje, 1949.

Мултимедијална библиотека

Данас уобичајени видео-записи и аудио-књиге били су невероватно откриће за јунаке романа Алексеја Толстоја „Аелита“ из 1923. У овом роману двоје Земљана на Марсу проналазе разрушени град, а у њему зграду библиотеке. У овој библиотеци, међутим, нису само обичне књиге од хартије, него и телевизијски екран, на којем гости гледају кратак видео-запис. Инжењер Лос, један од главних јунака ове књиге, проналази предмете који подсећају на меморијске картице, као и књигу из које се чује дивна музика. Роман „Аелита“ је преведен на српски језик.

Холограм

Иван Јефремов у причи „Сенка прошлости“, објављеној 1945, описао је појаву коју је две године касније открио мађарски физичар Денеш Габор и назвао „холограм“. Јунаци књиге су палеонтолози, који пред собом као у стварности угледају тираносауруса у слоју окамењене смоле. Габор је за откриће холографског метода 1971. добио Нобелову награду. Проблем добијања тродимензионалног снимка помоћу светлосних зрака привукао је његову пажњу док се бавио усавршавањем електронског микроскопа.

Храна од нафте

Jevgenij Zamjatin, Mi, Beograd: Leo Commerce. Осим овог, постоје и следећа издања: Београд: С. Машић, 2001; Београд: Libretto, 2006; Београд: Новости, 2010; Београд: Народна књига, 1984; Београд: Српска књижевна задруга, 1990.

У роману Јевгенија Замјатина „Ми“, објављеном 1920, човечанство је изумело храну од нафте и заувек решило проблем глади. У свету у којем више не постоје расе, имена, мода и приватан живот, сви се хране хранљивим коцкицама добијеним прерадом нафте. Од 1950-их у микробиолошкој синтези при производњи беланчевина, витамина и антибиотика користе се фосилна горива из нафте. Роман „Ми“ је преведен на српски језик и доживео је неколико издања.

Нуклеарна енергија

Александар Богданов је 1908. у роману „Црвена звезда“ описао нуклеарну међупланетарну летелицу. Марсовски етеронеф, „брод за путовање кроз етар“, изгледа као јаје од алуминијума и стакла и постиже брзину од 50 km у секунди. Ову летелицу покреће енергија која се ослобађа приликом распада елемената радиоактивне супстанце у моторима. У стварности, Енглез Џејмс Чедвик је 1932. открио неутрон и тако отворио нове хоризонте нуклеарне физике, што му је 1935. донело Нобелову награду.

Росијскаја газета. Сва права задржана.